Uroš Đurić: Ovde se pamet nikad nije nametnula kao sila
„Kada Uroš Đurić uđe u taksi u Beogradu, pozdravljaju ga kao pop zvezdu. Između ostalog, penzionisani panker uživa u glamuroznom imidžu čija fascinacija prevazilazi umetničku scenu srpskog glavnog grada“, napisala je svojevremeno Brigite Huk o našem slavnom savremenom umetniku. Ali, Urošu Đuriću, slikaru, glumcu, izdavaču andergraund stripova, di-džeju u nekadašnjem Klubu FLU, poznatijem kao Akademija ili Rupa, uredniku važnih emisija na bivšem Radiju B92… nisu potrebni ni taksi niti glavni grad, koji god on to bio. I u najnaseljenijem monster-megalopolisu, jednako kao i u potpuno pustom području Zemlje ili svemira, on bi svejedno bio ono što jeste – superstar! Zavirili smo ovih dana u njegovu svakodnevicu, dok u galeriji Reflektor u Užicu otvara izložbu pod nazivom Stanje stvari, koja će trajati do 15. jula. Pa, ako ste u blizini – ne propustite.
Koja je to ovog časa najvažnija stvar za tebe lično kao umetnika, poznatog slikara, čuvenu gradsku facu… koja te inspiriše, zadivljuje, čudi, ukratko tera da se latiš posla bez premišljanja?
Novac. Ništa ne može da se poredi s novcem. Zaista. Inspiracija leži u tome da što posvećenije pristupim oblasti u kojoj se iskazujem, i – živim od toga. Ja nisam radio ni jedan jedini dan, zato što se bavim onim što me ispunjava, samim tim ne doživljavam posao kao tegobu, već kao izvor zadovoljstva. Kad završeno delo mogu dobro da naplatim i omogućim sebi život prema potrebama, imam dovoljno jak motiv da pristupim kreativnom procesu. Ako toga nema, sklon sam plandovanju.
Povezani članci
A šta bi bilo ono najuzbudljivije što se po tebi dešava u umetnosti sada, ovde ili bilo gde u svetu? Imamo li mi predstavu o najnovijim globalnim pokretima i pomeranjima granica u umetničkom stvaranju u „našem malom mistu“?
I dalje novac. Ništa ne može da se poredi s novcem…
To je kompleksno pitanje. Umetnost i kultura su u nikad većoj ekspanziji globalno, nema mesta na kugli zemaljskoj – od Njujorka do Timbuktua, od Tokija do La Paza – gde se nešto ne dešava, društvene mreže su pri tom omogućile nikad veću dostupnost. Ali, ovde kao da ništa od toga ne dopire, mislim da se prvi put u poslednjih 200 godina savremene srpske istorije nalazimo u civilizacijskom regresu, situacija je sve lošija i taj raskorak je sad već dramatičan. Postoji jedan opšti društveni odijum prema tekovinama Zapada kao nosioca normi i vrednosti po kojima je uređena sadašnjost, čemu dodatno doprinose bizarni istupi nekih od upečatljivih i široj javnosti prepoznatljivih ličnosti ovdašnje kulture.
Kada se podvuče crta, narod je izopšten iz sveta, nema predstavu ni o čemu generalno, ali najmanje ima predstavu o sebi, što je poražavajuće. Utonuli smo u prostaštvo, prepuno nekog simuliranog života u oblastima u kojima se ne vrti velika para. Recimo, ovde svi lude za automobilima, a Srbi ni na nivou Jugoslavije nisu dali reprezentativnog automobilskog asa. Zatim, svi nešto zidaju, ali nemamo svetski relevantne arhitekte. Smejemo se Mađarima, ali oni su dali desetak nobelovaca. Smejemo se Slovencima, ali oni su dali najcitiranijeg mislioca današnjice. Treba biti realan, ovde se pamet nikad nije nametnula kao sila. Sili se klanjamo, za nju glasamo, nju promovišemo i protežiramo kao vrhunsku vrednost, ali optimalno, ako pogledamo čime se hvalimo – Teslu, Milankovića, vojvodu Mišića, Nadeždu Petrović, Marinu Abramović, Vidića, Đokovića, Jokića… oblikovao je Zapad. Obe srednjovekovne kraljevske krune, u XI i XIII veku dobili smo od Vatikana. Priznao nas je Berlinski kongres, Versaj. Kad bežimo, bežimo na Zapad. Kad trgujemo, trgujemo sa Zapadom.
Pamtim i drugačije dane, ali trivijalnost je postala dominantna odlika društva koja je jednom anarhoidnom, slobodoljubivom mentalitetu oduzela pamet i moral i dovela do najnižeg stepena društveno prihvatljivog ponašanja, uz nezabeleženu dozu odbojnosti prema bilo kakvom obliku prosvećenosti. Inače, u umetnosti se dešavaju fascinantne stvari, ali nema ko to ovde da čita sem jednog jako uskog kruga ljudi koji je neznatan i manje-više nevidljiv za širu javnost, preokupiranu budalaštinama i odronom svake vrste.
Koje svoje delo smatraš najboljim i najznačajnijim? A koje ti je srcu najdraže i ne bi bio u stanju da ga se odrekneš ikad?
Ne razmišljam o tome. Svega mogu da se odreknem za određenu svotu, to je posao, od toga živim, kao i svi uostalom. Prodajemo svoj rad na tržištu. Što je iznos viši, to ga se lakše odričem. Treba platiti račune, namete, školovanje deteta, održavanje, benzin, popravke, novi šporet, gume. Najdraže mi je kad zarađen novac trošim na potrepštine koje mi zapravo ni ne trebaju, ali gode mojoj sujeti.
Volim sve. Volim ceo ciklus Populistički projekat, koji je možda i najznačajniji u mom opusu, ali se o njemu ovde malo zna, gotovo ništa. On je bio ključan za proboj izvan granica i lansiranje u okrilje internacionalne scene. Snašao sam se i uspeo da, postupno, kompletan opus plasiram u tamošnje institucionalne okvire, što je retkost. Imao sam sreće, ali i nesebičnu podršku mnogih na tom putu. To je kao paralelna realnost. Može se slobodno reći da od 1991. živim više života u jednom, koji neretko imaju malo dodirnih tačaka.
Koja nova/stara muzika te najviše ’radi’ ovih nenadano vrelih junskih dana?
Retko šta. Što sam stariji, sve više mi stvari, koje su mi nekad privlačile pažnju – zvuči prozaično.
Ali T. Rex uvek, Igi Pop uvek, rani Krempsi uvek, Stax soul uvek, dab uvek. Voleo sam britpop, bio je to poslednji trzaj samosvesnih s dna kace. U poslednje vreme često vrtim box-set kompletne diskografije The Beat, koji mi je Jelovac doneo iz Ciriha, u zamenu za portret svoje žene koja se žalila da su joj butine na slici ogromne, dok bih ja pre rekao da su sočne.
Imaš veliku zbirku muzičkih instrumenata – možemo li da zavirimo u tvoju kolekciju gitara?
Fender Telekaster, Epifon Emperor Svingster, Fender Roud Vorn Presižn bas i Fender CD-60 akustara. Imao sam pijanino Franz Wirth, bečke izrade, porodično predratno nasleđe, ali smo ga prodali kad je zatrebalo para posle bombardovanja. Patim i dan-danas.
Šta smatraš neophodnim, ili bar onim minimumom potrepština da kultura u Srbiji visoko podigne u glavu i zakorači hrabro napred?
Novac i samo novac. Vagoni para. Kultura je ojađena nakaradnom preraspodelom budžetskih prihoda, koji joj po pravu pripadaju kao postulatu čovečanstva bez kojeg je nemoguće upisati se u ključne svetske tokove. Ova oblast je od životne važnosti za zajednicu. Pogledajte kako se Kosovo grčevito bori za prijem u Unesko, koliko ulažu u svoje nastupe na Venecijanskom bijenalu, stvorili su četiri svetske pop zvezde od kojih su Rita Ora i Dua Lipa globalne ikone epohe. Ukazivao sam na njihov primer poslednjih 20 godina, video sam jasno kako rade, jer smo se susretali na izložbama u svetu, dobri smo prijatelji i mogu vam reći, zavideo sam im, zato što sam se uvek nekako osećao sâm, zanemaren. Ovdašnje produkcije su uvek radije spremne da mi plate da zabavljam narod u lokalu nego da finansiraju moju umetničku praksu koja je referentna u međunarodnim okvirima, i kroz tu činjenicu se nedvosmisleno prelama stanje u jednom društvu.
Šta ne treba propustiti da uradiš u životu – ako si talentovan i odgovoran čovek?
Da zaradiš puno novca i sve spičkaš za života na što veće gluposti, najviše na drolje, kola i ladolež. Ja recimo volim da putujem. Besciljno. Voleo bih da odem u Belorusiju s Ćikijem. I u Gagauziju. Besarabiju. Transnistriju, Galiciju. Stopama Velikog Kombinatora, Ostapa Bendera lično. Moj deda je ratovao na reci Prut. Oduvek sam gajio veliku naklonost ka području centralne Evrope, između Rusije i Nemačke, omeđenu Labom na zapadu, Dnjeprom na istoku, Baltikom na severu i Dunavom na jugu. Kad god sam na tom području, osećam se kao svoj na svome, prija mi klima, ljudi, ambijenti. To je prostor Velike Tajne koji je mnogo izgubio istrebljenjem Jevreja, ali i dalje nosi sa sobom veo mističnosti.
Levo ili desno? Ili samo pravo?!
Kako ko voli. Ionako niko nije preživeo život. Lično – levo, zbog crvene i crne boje. Zbog ideje da smo rođeni jednaki, s istim šansama za život dostojan čoveka.
Konačno, šta ti i Milena savetujete svojoj divnoj kćerki?
Da hoda uspravno. Uvek i svuda.
Autorka naslovne fotografije: Vesna Lalić/Nova.rs
Povezani članci
