Vladimir Milivojević Boogie: Fotografija je moćna poruka

Vladimir Milivojević Boogie je fotograf koji je svetsku slavu stekao u Njujorku slikajući ljude s društvene margine. U intervjuu za City Magazine priča o tome zašto za dobru fotografiju nije potrebno nikakvo objašnjenje i kako svakoj svojoj fotografiji daje snažan lični pečat.  

Pre dve godine imao si svoju prvu izložbu u Beogradu posle uspeha koji si postigao u svetu. Jedan si od onih koji su se vratili.

Vratio sam se u Beograd pre jedno devet godina, živim ovde, a radim uglavnom preko. Ovde je mnogo komplikovanije nego pre, provodim po tri sata dnevno u kolima kao taksista. Međutim, Beograd je za mene odlična baza jer dosta putujem. Ne čudi me što ljudi odlaze, ja sam bio, u Americi sam uradio šta je trebalo, ali sam odlučio da se vratim. Nisam zažalio što sam se vratio, ali živeti ovde danas je teže nego u poslednjih nekoliko godina.

Svetski uspeh postigao si fotografišući neke opake ljude – kriminalce, narkomane, ljude s ulice… Otkud ti u tom svetu od kog bi prosečni ljudi pobegli glavom bez obzira?

Nema to veze s tim ko sam ja. To je moj posao, volim dokumentarnu fotografiju, po tome sam poznat. Nekako imam dobru komunikaciju s ljudima, ako mi se ukaže šansa da nešto fotografišem, iskoristim je, a ne bežim od tih ekstremnih situacija. Niti ih s druge strane jurim, pogotovo sada. Ako naletim na njih, ići ću do kraja, nemam taj problem.

Da li si se nekad zapitao „otkud ja ovde“, ipak je to ekstremno opasno okruženje?

To se pitam konstantno, to je normalno. Naravno da pomislim šta će meni ovo, ali sutra odem ponovo. To je navlaka, adrenalin, ludilo. Doživiš stvari koje ljudi vide samo na filmu. A osećaj je mnogo dobar.

Kako si uspeo u tome da te prihvate kao jednog od njih, da ti veruju i dozvole da ih fotografišeš?

Sve se dešava na nivou energije, u prvom minutu se razumemo bez ijedne reči. Svako od nas je na korak od te situacije – nekoliko loših odluka i eto te na ulici. Trudim se da ne sudim ljudima, prilazim im otvorenog srca i oni to osete. I to dobijem nazad.

Da li su fotografije dobre samo ako šokiraju, ako prikazuju nešto potresno?

Ne. Ja nisam u tome. Prikazujem te ljude kakvi jesu, u njihovoj surovosti, realnosti, životnosti. Pratim svoje instinkte. Da bi napravio dobru fotku ne treba da juriš ratnu zonu. Ako ne možeš da napraviš dobru fotku tamo gde si, nećeš je napraviti ni nigde drugde. Za dobrom fotkom se ne juri, ponekad dobre fotke tebi same dođu. Gde god se seliš, odeš sa samim sobom, i ako nisi inspirisan sam po sebi da slikaš, da vidiš, onda mislim da bavljenje fotografijom i nema smisla.

A šta tebe inspiriše?

Svakodnevni život, sve je inspiracija. Slikam ono što mi se slika, a ne ono što ljudi žele da vide ili što se očekuje.

Šta fotografišeš u Beogradu trenutno?

Ne mnogo, potpuno je normalno da tamo gde živiš i ono što gledaš svaki dan prestaje da bude interesantno. Zato su putovanja dobra stvar, otputuješ i to mesto te inspiriše i promeni te na neki način, vidiš kako drugi ljudi žive, vidiš bolje i gore od tvog načina života. To novo iskustvo je neprocenjivo. Sebe možeš da pozicioniraš u svemu tome.

Puno si putovao, šta je najjači utisak ostavilo na tebe?

Kingston možda, jedan vrlo agresivan i opasan grad. Imam neki love-hate odnos s Kingstonom. Jedva čekam da idem opet i da mi se opet smuči. Tamo vlada jedna ogoljena agresija.

Šta imaš u planu, koji grad je sledeći na meti tvog objektiva?

Naučio sam da ne pravim planove, reagujem na neki impuls. Verujem u divine intervention.

Posle svih tih putovanja i likova koji su završili na tvojim fotografijama, demone si ipak rešio da pronađeš u Beogradu?

To je rezultat tehnologije koju sam primenio, to je potpuno ludilo. Objektiv iz tog perioda i način izrade fotografija ima toliku dubinu i ne može da se poredi s ovim klik-klik fotografijama. Kao da te fotke uzimaju dušu, tad su mi postali jasni Indijanci koji su verovali da im fotografije uzimaju dušu. Nije to zezanje. Ta tehnika pokazuje mračnu stranu osobe. To je možda zato što ja ne vladam tom tehnologijom. Ali ne jurim za savršenstvom, lepota je baš u nesavršenosti. Ako želiš savršeno, idi na jutjub ili društvene mreže, filtere… Tamo sve naučiš. Poenta je u onome što ti daješ, u tim tvojim nesavršenostima, ludilima, tvojoj perspektivi i tvom oku. To je ono nešto što fotografijama daje posebnost, lepotu, jačinu. A ne savršenost, ona apsolutno nije interesantna. Savršenstvo je glupo i precenjeno.

Gde vidiš mesto dokumentarne fotografije trenutno u svetu i ovde? Šta su dominantne teme?

Nema dominantnih tema, svako ima mogućnost da slika, kvalitet uvek ispliva. Primetio sam da je pažnja sve kraća i kraća. Prezasićenost je u svemu. Tako je isto i s kampanjama, vestima, fotografijama. Ono što je bilo juče, zaboravljeno je, poenta je da se stalno izbacuju nove stvari. Ljudi pamte vrlo kratko. I kompanije i agencije – svi pumpaju sadržaj, a kvalitet je mnogo lošiji nego ranije.

Kad smo kod tog trajanja, imao si izložbe u velikim svetskim centrima. Kad fotografija prelazi iz tog dnevnog konzumiranja u umetnost?

Kad mene ne bude, ostaće neki trag – izložbe i možda još važnije publikacije. U besmrtnost se prelazi ili time što su fotografije u nekoj ozbiljnoj knjizi ili izložbom koja se pamti. Eventulano neki članak o meni u časopisima. Moje fotografije nisu u informativnim novinama, jer ja nisam foto-reporter.

Generalno je sve prezasićeno, klincima je mnogo teško danas. Kad sam ja stasavao, nije bilo interneta, sam gradiš svoj stil. Sad smo bombardovani, i ti imaš pristup velikom broju fotografija… A to ti ne dozvoljava da smisliš sam svoj pravac. Kopiraš nešto hteo-ne hteo i teško je da napraviš svoj neki pečat. Danas je mnogo teže naći neki svoj izraz.

Kako si ti našao svoj lični pečat?

Lični pečat je ključ, ali do toga treba doći. Treba ti bar deset godina rada u bilo kojoj oblasti da postaneš dobar u tome, pod pretpostavkom da talenat imaš. Da razviješ oko, da izgradiš stil, da daš prepoznatljiv pečat svom radu. I to se s godinama menja, rasteš, sazrevaš, menjaju se i teme i pristup. U suprotnom ili stagniraš ili radiš ono što se od tebe očekuje, a oboje je katastrofa.

Koliko se rad na ozbiljnim marketinškim kampanjama, u čemu takođe imaš veliko iskustvo, razlikuje od dokumentarne fotografije?

Kompanije me angažuju zbog mog stila i ličnog pečata koji donosim za vizuelne identitete koji su kampanjama potrebni. To je super, jer te fotografije izgledaju onako kako ih ja vidim. Slikam na svoj način. Kampanja s Ivanom Španović za Telenor je životna, surova. Imao sam potpunu slobodu da to uradim na svoj način. To je prva crno-bela kampanja koju sam radio posle mnogo godina. Nije klasična kampanja gde je sve slatko i šareno. Vide se grč, bol, napor, krv i znoj. To izlazi iz tih fotografija i poruka je veoma moćna.