„1984″: Orvelova distopija kao grafički roman

Prošlo je skoro pa tačno 75 godina otkako je Džordž Orvel napisao svoju „1984“, a tužna istina je da ona ni danas ne zastareva niti gubi na značaju.

Činjenicu da ovo kapitalno delo predstavlja distopiju i da je termin „Veliki brat“ potekao baš iz njega verovatno znaju i vrapci na grani, ali opet nije loše ponoviti.

A konkretan povod za to je izlazak grafičkog romana „1984″ na srpskom jeziku u izdanju kuće Darkwood, dela koje je adaptirao i ilustrovao Matijaš Namai.

Ovaj češko-japanski umetnik kaže da je glavni razlog zašto je Orvelovo delo pretočio u format stripa to što uvek treba širiti svest i metode za zaštitu od totalitarističkog režima, manipulacije i masovne histerije.

Zato je on rešio da svoju adaptaciju učini punom teksta iz izvornika, tako da se ne gubi ni na radnji, ni na sivilu, ni na osećanju bezizlaznosti, a mnoge čuvene rečenice su tu.

Kao čitaoci tako dobijamo sjajno ilustrovano crno-belo remek-delo sedme umetnosti u kome se tek ponekad simbolično pojavljuje crvena boja, kako bi naglasila pojedine detalje.

Takav crtež, uz dosta teksta, verno prenosi osećaj klaustrofobije i bezličnosti u svetu kojim vlada Veliki brat, koji upravlja ne samo svim informacijama, nego i svim mislima stanovnika.

Crtež je detaljan, zreo i tek ponekad ima odbljesak uticaja iz mangi, a na prvi pogled biste pomislili da je delo nekoga ko je u strip svetu više decenija, a ne neko ko je nedavno napunio trideset.

Odluka da se uključi toliko teksta za posledicu ima veliki gabarit ovog izdanja, koje je pritom upotpunjeno i mnogim skicama, ali čini ga pogodnim i za one koji roman nisu čitali.

Radnja romana „1984″ adaptirana je u više različitih formata

Osim toga, tu je i netipičan postupak da u jednom trenutku strip zameni čisti tekst jedne knjige iz dela, time dajući aluziju da mi čitaoci direktno držimo u rukama propagandni tekst, a ne da ga gledamo posredno.

Radnju pratimo iz prvog lica, iz perspektive Vinstona, radnika u Ministarstvu istine, zaduženom za ispravljanje svega onoga nepogodnog u novinama i kontrolu prošlih događaja.

Vinston nam je ovde možda još i bliži nego u knjizi, jer sve vreme gledamo njegovo lice a ne samo čitamo njegove misli, te sve ono što mu se dešava ima dodatnu težinu i notu ličnog.

Od susreta sa Džulijom i želje za pobunom protiv režima, do rešenosti da istraje i krajnjeg razočaranja kada otkrije šta se dešava onima koji ne vole Velikog brata, Vinston je lik koji na neki način predstavlja sve ljude ovog sveta.

Ili makar Orvelovog sveta, jer on je prilagođen da se uklopi u kalup, a opet ima misli koje ga izdaju, želje koje su jače od njega sve dok mu silom ne budu oduzete i strast za životom dok je ne ugasi mučenje.

Na skoro 300 stranica, Namai naizmenično crta na beloj i crnoj pozadini, što nam ciljano daje iluziju neke moguće promene i neke naznake života i bolje budućnosti, naročito kod kadrova sa proletarijatom.

Međutim, kao i u Orvelovom delu, od toga nema ništa i budućnost je čizma koja zauvek gazi ljudsko lice, jer ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost, a ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

Te i mnoge druge taktike kojima su se služili razni režimi tokom istorije treba poznavati i znati kako da se od njih odbranimo, jer oni koji ne nauče ništa od istorije, sigurno će je ponoviti.

A baš zato Orvelova „1984“ mora da bude deo lektire i Namaijev grafički roman mora da se nađe u svakoj biblioteci.