„Betmen: Prvi vitez“ – povratak izmenjenim korenima

Betmen se prvi put pojavio još 1939. godine, u osvit Drugog svetskog rata, kada svet možda još nije ni bio svestan koliko će mu biti potrebni heroji.

U tom i takvom trenutku, autori Mračnog viteza nisu se puno osvrtali na stvaran svet, Brus Vejn se borio sa svojim demonima i sticao popularnost širom sveta.

Da li je njegov svet bio bolji ili gori od našeg pravog teško je reći, jer su tek sa modernizacijom serijala krenule da se uvode neke stvarne reference i posledice.

Den Jurgens, jedan od onih zaslužnih za fantastičnu „Smrt Supermena“, rešio je da Betmena vrati njegovim korenima, baš u tu 1939. godinu, ali sa pravim predratnim okruženjem.

To je učinio uz pomoć crtača Majka Perkinsa u epizodi „Betmen: Prvi vitez“, koju je u integralnom izdanju objavila Čarobna knjiga.

Pominje se Hitler, tu je prohibicija, velika ekonomska kriza, sve to dovelo je Gotam u mraćno stanje u kome mu je potreban maskirani heroj.

A Brus Vejn je tek na početku svoje „osvetničke“ karijere i još uvek nije svestan da neće moći sve sam, pošto ovde nema njegovog vernog batlera Alfreda.

Priča o poreklu je ista, njegovi roditelji su ubijeni, on želi da spreči da se to ikome ponovi u Gotamu, a paralelno sa tim, korupcija vlada svuda pa i u policiji.

U ovoj epizodi videćemo Betmena koji zbog neiskustva zadobije razne povrede i umalo nastrada, ali koji usput pronađe prvog saveznika u vidu komesara Gordona.

Sve to dešava se pod okriljem priče koja ima pomalo nadrealni početak, jer deluje da su ljudi nad kojima je izvršena smrtna kazna električnom stolicom nekako ponovo živi i slučašu naređenja lika iz senke, pod imenom Glas.

Zbog toga dolazi do pojedinih nesvakidašnje krvavih scena za ovaj serijal, ali one se odlično uklapaju u mračni, prljavi i odbačeni svet koji je nacrtao Perkins.

Njegovi likovi, iako su istovremeno omaž Holivudu tog doba, pa tako npr. Brus Vejn nalikuje mladom Gregoriju Peku, deluju kao da im je mesto u nekom petparačkom noar trileru.

Akcije ima, Jurgens ne štedi Betmena i stavlja ga u situacije gde mora da bude brz ili mrtav, a Perkins kao da obožava sve scene pokreta, gde vešto predstavlja gipka tela u akciji.

Nekad im daje prostor i na čitavoj strani, naglašavajući svaki mišić i posledicu fizičkog pokreta, kao i mimiku lica tokom napetih dijaloga.

Ovde nema puno poznatih likova u svojim novim verzijama, tako da se pažnja koja bi se koristila na njihovo traženje može usmeriti ka novoj radnji i odličnom crtežu.

Vredi napomenuti da je sve u koloru, ali ne preterano jakom, koji nekako dodatno potcrtava retro štimung, prljavštinu na ulicama i okorele kriminalce.

U ovoj epizodi ne beži se od teških tema, ne romantizuje ni period ni mesto odigravanja radnje, ali i ne preteruje sa „nemrtvim“ likovima, čije poreklo dobija jasnu pozadinsku priču i motivaciju.

Sveukupno gledano, ova epizoda verovatno neće biti na listama najboljih u istoriji Betmena, ali predstavlja jednu vrlo zanimljivu alternativnu verziju koja ima puno potencijala za dalji razvoj.

A ujedno je i ljubavno pismo originalnom dizajnu Betmena, sa dugim i oštrim ušima, kao i njegovim detektivskim sposobnostima, koje često budu gurnute u zapećak u pojedinim verzijama.