„Smrt Supermena” i „Smrt Supermena: Sudnji dan” – Supermen je mrtav, živeo Supermen!

Pre 1992. godine, bilo je nezamislivo da neki superheroj može da umre, ali kreativni tim izdavačke kuće DC Comics odvažio se da učini baš to i tako je ubio Supermena.

Priča „Smrt Supermena“ privukla je neverovatnu pažnju u Americi, čekalo se u redovima da se kupi primerak svake nove epizode, a naročito poslednje koja zaokružuje priču.

Ili su tako makar mislili svi koji su videli neutešnu Lois Lejn kako drži preminulog Supermena koji je dao život da odbrani Metropolis i Zemlju od naizgled nezaustavljivog čudovišta pod imenom Sudnji dan.

Međutim, plan je otpočetka bio da se Supermen vrati kroz niz, pogodili ste, neverovatnih i jedinstvenih, okolnosti, ali ipak malo promenjen.

Iako su mnogi verovali da Supermen nije zaista mrtav, ima i onih koji su bili ubeđeni u to i koji su se osećali prevarenim kada se vratio, pa su opisali sve kao jeftin pokušaj povećanja prodaje.

Bez obzira na to, ovaj trenutak je veoma značajan za istoriju stripa jer je označio presedan koji su mnogi kasnije pratili i pokazao da se u stripu može desiti baš sve, pa i to da Supermen umre i vrati se.

To se dešava kroz priču „Povratak Supermena“, ali danas ćemo taj deo preskočiti i preći na priču „Supermen: Sudnji dan“, jer je to zamisao uredništva Čarobne knjige, koji su ove dve priče stavili jednu za drugom.

A razlog tome je što u njima pratimo Supermena, Klarka Kenta, Kal-Ela, prvo kao poslednju liniju odbrane protiv Sudnjeg dana, a potom i kao heroja koji je spoznao svoju smrtnost i, jož važnije, pravi strah.

Obe epizode dolaze u punom koloru i sa svake strane odišu neponovljivim duhom 1990-ih, iako se vidi mali pomak u drugom izdanju, koje je izašlo dve godine kasnije u odnosu na prethodnika i na kome pak nije radio veliki tim ljudi.

„Smrt Supermena“ je priča kojoj odmah znate kraj, koja iz stranice u stranicu poput krešenda otkucava do eksplozivnog završetka, baš kao takozvani sat sudnjeg dana koji u našoj stvarnosti pokazuje procenu koliko je ostalo do kraja ljudskog roda.

U njoj ne strada ljudski rod, nego samo on, predstavljen kao najjači, najhrabriji i najbolji od svih, koji tokom borbe gleda svoje kolege heroje kako padaju jedan po jedan i shvata da će na kraju morati da padne i on.

„Sudnji dan“ pak, donosi Supermena koji ima noćne more, koji se oseća bespomoćno poput dečaka i koji na kraju ipak odlučuje da potraži leš Sudnjeg dana i utvrdi da je on zaista mrtav.

Naravno, on baš u tom trenutku oživljava na potpuno drugom kraju svemira i ponovo nema ko da ga zaustavi dok sam Supermen ne dođe do njega.

Snaga ovog nastavka ne leži toliko u radnji, za čije razumevanje vam treba makar neko poznavanje univerzuma kuće DC Comics, koliko u samom psihološkom stanju Supermena.

Tu vidimo njegove strane koje do sada nismo znali i pratimo njegov put do onog starog, odlučnog i nepokolebljivog heroja koji može da savlada svaku prepreku.

Zato postoji blaga nesrazmera u ovom diptihu, jer njegov prvi deo svako može da razume zbog jezika univerzalnosti kojim govori, a drugi, iako ima kreativne trenutke, na kraju ipak potpada pod jednu tipičnu stripsku priču o tajanstvenim likovima i bezbroj svetova.

Bez obzira na sve to, oni zajedno čine celinu koja se osvrće na to zašto smo uopšte i izmišljali superheroje i zašto je i danas važno da Supermen i drugi heroji još uvek postoje, pa makar i samo na stranicama stripa.