Dedvud Dik je stigao u Srbiju: „Crno kao noć, crveno kao krv“

Veseli četvrtak ne posustaje, pa je tako na red za objavljivanje u obnovljenoj Zlatnoj seriji stigao jedan sasvim novi Bonelijev junak: u pitanju je Dedvud Dik, crni kauboj poznog Divljeg zapada, mitska figura u koju su se spojile sudbine više različitih istorijskih ličnosti i junak koji je već ranije ostavio trag u popularnoj kulturi. Serđo Boneli editore je 2018. godine pokrenuo podetiketu Audače, po uzoru na Di-Sijev Vertigo, a sa namerom da punoletnim čitaocima ponudi stripove eksplicitnog sadržaja. U okviru ove podetikete štampan je i Dedvud Dik, mini-serijal sazdan od sedam epizoda od po šezdesetak stranica koje će Veseli četvrtak objaviti na srpskom u narednih godinu dana, i to u okviru tri sveske Zlatne serije. Prva sveska je naslovljena Crno kao noć, crveno kao krv i spaja prve dve epizode serijala. Na otprilike 120 stripovskih tabli opisani su počeci naslovnog tamnoputog junaka, a sa posebnim osvrtom na njegov angažman u američkoj vojsci i krvavi sukob s Apačima… Treba istaći da je Bonelijeva inkarnacija Dedvud Dika zasnovana na prozi sjajnog američkog pisca Džoa R. Lensdejla koji je ovog crnog momčinu (ili svoju verziju istog) živopisao u tri kratke priče i romanu.

Sve su ovo neki osnovni fakti potrebni da se pretresu pre nego što se pozabavimo dometima samog stripa. Ipak, pre toga je neophodna jedna digresija. Zašto? Zato što je objavljivanje Dedvud Dika u Srbiji izazvalo izvesnu kontroverzu. Vratimo se malo unazad… Veseli četvrtak je pre nekoliko nedelja na svojoj FB stranici zvanično najavio da će Dedvud Dik biti objavljen u okviru Zlatne serije. To je izazvalo poprilično zanimanje među poklonicima stripa, što ne čudi imajući u vidu da se radi o svežem i (potencijalno) veoma zanimljivom mini-serijalu na kome su radili vrsni autori. Strip je najavljen kao provokativan, krcat nasiljem, seksom i psovkama, sve sa oznakom „eksplicitni sadržaj – samo za odrasle – 18+“ koju Veseli četvrtak do sada nijednom nije izvadio iz rukava. Ako se tome doda spektakularno provokativna naslovna ilustracija za B koricu koju je nadahnuti Igor Kordej nacrtao specijalno za srpsko izdanje (pogledajte je samo! POGLEDAJTE JE!) stvorili su se svi preduslovi za skretanje pažnje. E, sad… Pažnja i jeste skrenuta, mada ne (samo) na način na koji je Veseli četvrtak očekivao i priželjkivao.

Nekoliko dana pre nego što će Dedvud Dik stići na kioske 4. juna 2020. godine, FB stranica Veselog četvrtka je preplavljena uvredama i pretnjama. O čemu se radi? Da nije možda nekim čitaocima zasmetalo to što porodično orijentisana izdavačka kuća objavljuje eksplicitan strip? Ne. Nije bilo to u pitanju. Izvesnim osobama zasmetala je boja kože Dedvud Dika. Da, dobro ste pročitali. To je bio, ovako na nepročitano, jedini razlog zgražavanja. Kako se neko usudio da objavi strip u kome glavni junak nije belac, već, eto, crnac, pa još uz to snalažljiv, snažan i spreman za avanturu (to što ga privlače bele žene ne smem ni da pominjem). Iskreno, nisam očekivao takvu reakciju, zateklo me je sve to. Da li je moguće da u XXI veku to može nekom da smeta? A onda sam shvatio: naravno da može. Ludilo kojih je ovih dana prouzrokovalo nasilje u gradovima Amerike svoje pipke pruža svuda, pa i do Srbije. Ljudi takvih nazora možda jesu u manjini, ali su veoma bučni i uporni. Veseli četvrtak su optužili za „crnački rasizam“ što je kovanica koji bi, pretpostavljam, trebalo da označi… Šta? Osudu toga što je crnac glavni akter strip-avanture? Zbunjujuće, zaista, bar iz moje perspektive.

No, da se pozabavimo samim stripom…. Dedvud Dik je svakako svojim većim delom priča o rasizmu. Ropstvo je u SAD okončano tek 1865, a da bi se to postiglo morao je da se dogodi građanski rat. Glavni junak Dedvud Dika rođen je 1862. godine, što ne znači da su u vreme zbivanja radnje problemi zbog boje kože okončani. Kako sam na jednom mestu kaže, ukidanje ropstva nije dovelo do toga da crnci preko noći promene boju kože kao da su potpljeni u varikinu. Sloboda se ne može jesti, pa su se, paradoksalno, mogi crnci našli u gorem položaju nakon ukidanja ropstva, nego dok su bili nečije vlasništvo. Za mnoge belce sa Juga, oni su i dalje niža rasa: što i ilustruje pokušaj linčovanja na početku stripa. Budućeg Dedvud Dika žele da obese samo zato što je požudno pogledao stražnjicu bele žene, te je on prinuđen da pobegne od kuće i pristupi vojsci. Sve je to prenaglašeno i sa snažnom palp osnovom, što opisano ne čini manje verodostojnim. Naprotiv. Jedan od glavnih kvaliteta stripa Crno kao noć, crveno kao krv jeste što neke užasne stvari uspeva da veoma efektno prikaže na crnohumoran način. Bez toga, Dedvud Dik bi bio previše mučan za čitanje. Ovako, postignuta je prava razmera istorije i zabave. Da li je Dikov odnos prema belcima rasistički? Ne bi se reklo. Kad su belci pokušali da ga ubiju, pobegao je. Šta je drugo mogao da uradi? Pored tamnoputog Kalena, sa kojim prijateljuje, najbliži mu je njegov pretpostavljeni – beli pukovnik Hač, jedan sasvim fin čovek koji ima razumevanja za svoje crne vojnike. Dik se zgražava nad pričama crnaca koji se vremena ropstva sećaju sa nostalgijom (da, bilo je i takvih), ali u njegovom ponašanju ili razmišljanjima ničeg spornog. Sve su to posve normalne reakcije na prilike u kojima se nalazi.

Scenarista Mikele Mazijero je prilično verno adaptirao prvu Lensdejlovu kratku priču o Dedvud Diku (Soldierin), preuzimajući naraciju u prvom licu, kao i vrcav ton koji senči događaje, uz neke manje izmene (Hač je, na primer, simpatičniji u stripu nego u priči). Crtež Korada Mastantuona je izuzetno ekspresivan i u odličnom saglasju sa scenarijem. Priča je brzog tempa, veoma razigrana i uzbudljiva, bez praznog hoda. Ima nasilja, ima golotinje – sve tou nekim tarantinovskim standardima, ništa previše šokantno, mada sasvim izdašno kad zatreba. Urednik ovog izdanja, pisac i prevodilac Goran Skrobonja, pobrinuo se da ispolira tekst posebnu pažnju posvećujući psovkama kojih ima u izobilju i koje su izuzetno živopisne i lepo uklopljene u svet Dedvud Dika. Kao prvi deo troknjižja, Crno kao noć, crveno kao krv donosi priču o poreklu glavnog junaka i, zapravo, postavlja temelje za ono što će uslediti. U kom pravcu će se dalje kretati priča, ostaje da se vidi. Sve opcije su otvorene. Iako se može posmatrati i kao celina za sebe, Crno kao noć, crveno kao krv je pre svega, barem je to moja procena, svojevrsni uvod u sledeće dve avanture. Ono što je najvažnije istaći nakon pročitane prve sveske jeste da se ne radi o razočaranju, već o naslovu koji zaista zaslužuje pažnju onih koji vole kvalitetan strip. Dedvud Dik pokazuje da je Serđo Boneli editore sposoban da se menja sa vremenom, i to veoma raduje. Zaintrigiran, sa nestrpljenjem očekujem sledeće dve sveske ovog serijala na kojim su radili novi crtači i scenaristi. Uostalom… Dobar strip je dobar strip, baz obzira na boju kože glavnog junaka. Ko to još ne zna, neka sada nauči i usvoji.

Fotografije: Veseli četvrtak/Đorđe Bajić