Ekskluzivno: Pročitajte početak upravo objavljenog prvog romana Elene Ferante

Izdavačka kuća Booka upravo je objavila prvi roman Elene Ferante Mučna ljubav koji joj je doneo slavu u Italiji i najavio dolazak jedne od najznačajnijih spisateljica našeg doba.

Četrdesetogodišnja Delija kreće u uzbudljivu odiseju haotičnim i zagušljivim ulicama rodnog Napulja u potrazi za istinom o svojoj porodici. Dok pokušava da rekonstruiše poslednje dane svoje majke, luta mračnim lavirintom kolebljivih sećanja gde susreće nasilne muškarce iz svoje i majčine prošlosti. „Ništa nisam zaboravila“, objašnjava Delija, prikupljajući dokaze, „ali nisam želela da se prisećam.“ Kako putujemo dublje u Delijina sećanja, upadamo u vrtlog opsesije, ljubavi, ljubomore i zlostavljanja.

Mučna ljubav je priča o kompleksnom odnosu majke i ćerke, koja pokušava da raspetlja čvor laži i snažnih emocija koje ih vezuju. U svom prvencu Ferante ispituje valjanost sećanja, istinu, krivicu i suštinsku nespoznatljivost onih koje volimo. Pripremite se na žestoke udarce po duši:

Moja majka se utopila tokom noći 23. maja, na moj rođendan, u moru kraj jednog naselja po imenu Spakavento, na nekoliko kilometara od Minturna. Baš u toj regiji smo, potkraj pedesetih, dok je moj otac još uvek živeo s nama, leti iznajmljivali sobu u jednoj seoskoj kući i provodili jul spavajući upetoro u nekoliko usijanih kvadratnih metara. Mi devojčice svako jutro bismo popile po sveže jaje, probijale smo se ka moru kroz visoku trsku, prateći zemljane i peščane puteljke i išle da se kupamo. One noći kad je moja majka umrla, vlasnica te kuće, koja se zvala Roza i koja je tada imala više od sedamdeset godina, čula je kako joj neko kuca na vrata, ali ih, iz straha od lopova i ubica, nije otvorila.

Moja majka je dva dana pre toga, 21. maja, krenula vozom u Rim, ali u njega nikada nije stigla. U poslednje vreme mi je dolazila u posetu barem jednom mesečno, na po nekoliko dana. Nije mi se sviđalo da je čujem kako se kreće po kući. Budila se u zoru i, po svom običaju, glancala je kuhinju i dnevnu sobu od poda do plafona. Trudila sam se da ponovo zaspim, ali mi to nije polazilo za rukom: ležeći ukočena u postelji, imala sam utisak da me tim rintanjem po kući ponovo vraća u telo devojčice, ali naboranog lica. Kad je dolazila s kafom, povlačila sam se u ugao kreveta, kako me, sedajući na njegovu ivicu, ne bi dodirnula. Njena druželjubivost mi je smetala: odlazila je u nabavku i zbližavala se s prodavcima s kojima ja, za deset godina, jedva da sam razmenila dve reči, išla je u šetnje gradom s nekim svojim poznanicama, postajala je prijateljica mojih prijatelja, kojima je pričala priče iz svog života, uvek iste. S njom sam umela da budem samo suzdržana i neiskrena. U Napulj se vraćala na prvi znak moje netrpeljivosti. Prikupljala je svoje stvari, doterivala kuću taj poslednji put i obećavala da će se uskoro vratiti. Ja sam se, zatim, vrtela po sobama ponovo nameštajući, po svom ukusu, sve ono što je ona ispremeštala po svome. Vraćala sam slanik u pregradu u kojoj sam ga držala godinama, premeštala sam deterdžent na mesto koje mi je oduvek delovalo zgodno, rasturala sam red koji je ona zavela u mojim fiokama i puštala da u mojoj radnoj sobi ponovo zavlada haos. Čak je i miris koji je ostavljala za sobom – miris koji je stan ispunjavao nemirom – nakon izvesnog vremena nestajao, poput mirisa kratkotrajnih letnjih pljuskova. Često se dešavalo da propusti voz. Obično je dolazila onim narednim ili tek sutradan, ali ja na to nikako nisam uspevala da se naviknem i brinula sam se. Telefonirala sam joj zabrinuto. Kada bih napokon začula njen glas, grdila sam je sa izvesnom oštrinom: zašto nije krenula, zašto mi se nije javila? Ona se nevoljno pravdala, veselim glasom me pitala šta to zamišljam da može da joj se dogodi, u njenim godinama. „Svašta“, odgovarala sam. Oduvek sam zamišljala zavere skovane baš kako bi je uklonile s lica zemlje. Kad sam bila mala, periode njenog odsustva provodila sam čekajući je u kuhinji, pored prozora. Gorela sam od želje da je ugledam u dnu ulice, poput figure u kristalnoj kugli. Disala sam u staklo, zamagljujući ga, kako ne bih gledala ulicu bez nje. Ukoliko je kasnila, uznemirenost se do te mere pojačavala da sam počinjala da drhtim. Tada sam bežala u jednu ostavu, bez prozora i električnog svetla, koja se nalazila odmah pored sobe koju su delili ona i moj otac. Zatvarala sam vrata i sedela u mraku, i tamo u tišini plakala. Taj sobičak je bio efikasno protivsredstvo. U meni je budio strah koji je nadjačavao zabrinutost za majčinu sudbinu. U mrklom mraku, zagušljivom zbog mirisa DDT-ja, napadali su me šareni obrisi koji su mi na nekoliko sekundi lako doticali zenice ostavljajući me bez daha. „Ubiću te kad se vratiš“, mislila sam u sebi, kao da me je ona tu zatvorila. Ali sam zatim, čim bih u hodniku začula njen glas, istrčavala da ravnodušno kružim oko nje. Ta ostava mi se vratila u misli kad sam čula da je na put krenula na vreme ali da nije stigla na odredište.

Te večeri primila sam prvi telefonski poziv. Majka mi je pribranim glasom saopštila da ne može ništa da mi kaže, da je s njom neki čovek koji joj to ne dopušta. Potom je počela da se smeje i spustila slušalicu. U tom trenutku prevagnula je zapanjenost. Pomislila sam da hoće da se šali, i pomirila se s tim da čekam drugi poziv. I zaista, provela sam sate smišljajući pretpostavke, uzalud sedeći kraj telefona. Tek sam se posle ponoći obratila jednom prijatelju policajcu, koji je bio veoma ljubazan: rekao mi je da se ne brinem, da će se on za sve postarati. Međutim, noć je prošla bez vesti od moje majke. Izvesno je bilo samo da je krenula na put: udovica De Rizo, njena vršnjakinja, koja je živela sama i s kojom je moja majka već petnaest godina naizmenično prolazila kroz periode finog susedovanja i periode neprijateljstva, rekla mi je preko telefona da ju je ispratila na stanicu. Dok je moja majka stajala u redu da kupi kartu, udovica joj je kupila bocu mineralne vode i neki časopis. Voz je bio krcat, ali je moja majka, bez obzira na to, uspela da nađe mesto pored prozora u jednom kupeu punom vojnika na odsustvu. Pozdravile su se poručujući jedna drugoj da se čuvaju. Kako je bila obučena? Kao i uvek, na sebi je imala istu onu odeću koju je nosila godinama: plavu suknju i blejzer, crnu kožnu tašnu, stare cipele s niskom potpeticom, pohabani kofer.

Po promo ceni knjigu možete da kupite na sajtu izdavačke kuće Booka: https://www.booka.rs/knjige/savremena-knjizevnost/mucna-ljubav/.