Elena Ferante „Lažljivi život odraslih”: Da li su laži nekad opravdane?

Književni fenomen zvani Elena Ferante srpsku publiku kupio je još pre nekoliko godina, kada je kod nas izdat prvi deo čuvene Napuljske tetralogije – Moja genijalna prijateljica. Kako je koji deo izlazio, čitaoci su bili sve više navučeni na priču, sve zaljubljeniji u likove, a ako uzmemo u obzir i da je kraj svakog dela ozbiljan cliffhanger – nije bilo šanse da ne poželite da nastavite sa čitanjem. Nakon Napuljske tetralogije, usledili su prevodi njenih romana Dani napuštenosti i Mračna kći, a prvog septembra smo imali priliku da budemo svedoci toga koliki hajp izaziva Elena Ferante u celom svetu. Naime, tog dana je kod nas izašao njen poslednji roman, Lažljivi život odraslih. Ako bi u samo par reči trebalo da kažemo o čemu se u ovom romanu radi, sam njegov naslov nije mogao biti bolje smišljen. Lažljivi život odraslih je knjiga koja se bavi odnosima unutar porodice, odrastanjem, ali i temama koje Elena Ferante inače u svojim romanima obrađuje sa onom svojom prepoznatljivom iskrenošću – muško-ženski odnosi, uloge žena u porodici i naravno prijateljstvo. Međutim, tema roditeljstva je upravo ta koja na neki način određuje ovo delo.

„Dve godine pre nego što je otišao od kuće, moj otac je rekao mojoj majci da sam veoma ružna.”

Već vidite koliko nam prva rečenica ovog romana otkriva o samoj radnji. Glavna junakinja romana je devojčica Đovana, čiji će savršeni svet jednog dana biti potpuno izmešten. Kao prvo, zamislite da ste naviknuti na to da vas roditelji obasipaju pažnjom i ljubavlju i da onda samo jednog dana čujete da kažu ovako nešto. Kao drugo, već u prvoj rečenici vidite da će doći do rastanka roditelja i da će se njihov porodični život potpuno poremetiti. Prema tome, Ferante od samog starta potpuno uvlači čitaoca u priču, daje mu mali fragment onoga što će se desiti, a onda ga vraća na početak priče da mu objasni kako je do svega toga došlo. Đovana je neko ko je izuzetno vezan za svog oca, tako da je ona njegova rečenica svakako nešto što će nju potpuno zbuniti. U nastavku priče saznajemo da ta rečenica zapravo znači da ona oca neodoljivo podseća na Viktoriju – njegovu rođenu sestru sa kojom je u svađi. Viktorija je za njega otelotvorenje zlobe, sve ono od čega je celog svog života bežao, a uz to je i užasno ružna. Ili bar on to tako kaže. Kada Đovana poželi da sazna nešto više o tetki na koju toliko liči, nailazi na zid jer su sve stare porodične fotografije prebojene crnom bojom na mestima gde bi se mogao naći Viktorijin lik. E, ovo je momenat gde Ferante ozbiljno ulazi u vašu glavu i ne dozvoljava vam da ispustite knjigu iz ruku. Ipak, nemojte misliti da je ovo nekakva potraga za izgubljenom tetkom koja ima srećan kraj gde se tetka i bratanica zagrle i shvate da su zaista slične, a da je u stvari otac zao. Ne, nije tajna da će Đovana pronaći svoju tetku i ne – nećete do samog kraja biti sigurni ko tu laže, a ko govori istinu.

Pored Đovane, njenih roditelja i tetke, imamo još mnogo likova koji su sjajno razrađeni i na kojima je ova autorka opravdala poverenje svojih čitalaca. Tu su Đovanine drugarice Anđela i Ida sa svojim roditeljima, kao i Margerita sa svojom decom – Toninom, Koradom i Đulijanom. Svi oni igraju bitne uloge u ovoj priči, ali jedan od najbitnijih likova je zapravo odavno preminuo – Enco, Viktorijina velika ljubav. Enco je potpuna enigma i čovek o kome svako od likova ima drugačije mišljenje, ali isto tako je jedan od osnova za svađu između Viktorije i Đovaninog oca. Kao što vidite, ova knjiga zaista ima mnogo likova i njihove priče se sve vreme prepliću. Menjaju se strukture ovih porodica, a njihovi međusobni odnosi se pogoršavaju do jedne tačke u kojoj ni vi sami nećete znati na čiju stranu da stanete. Dakle, Elena radi upravo ono što je uradila u svojim prethodnim romanima i to radi maestralno – gradi likove koji su obični ljudi i koji umeju da budu prevrtljivi, dvolični, iritantni, ali upravo zbog toga tako realni i stvarni. Ona nijednog svog lika ne uzdiže u nebesa i na sjajan način prikazuje da su sve to samo ljudi i da imaju neke užasne karakterne osobine, ali i da isto tako umeju da pate i da vole. Nerviraće vas svi u nekim trenucima, ali ćete se često i identifikovati. Posebno je ovde zanimljiva ta ideja o tome kako svi u toku svog odrastanja neminovno shvataju da njihovi roditelji (ali i odrasli generalno) nisu baš uvek tako sjajni i nisu uvek superheroji. Oni imaju svoje slabosti i i te kako umeju da prave greške. I ne samo to, već i lažu. Motiv laži je sveprisutan u ovom romanu, provlači se svuda i povezuje sve likove, a pitanje koje se postavlja jeste to da li je laganje ponekad opravdano i šta uopšte znači biti dobar roditelj i uzor svom detetu.

Ono što će vas sasvim sigurno oduševiti u ovom romanu, jeste upravo lik tetke Viktorije, koja je tako dobro opisana da nema sumnje da ćete od prvog momenta imati njen lik pred sobom. Pored sjajnih likova, Elena Ferante ne odustaje ni od svog grada Napulja. Još jednom imate priliku da prošetate ulicom Kjaja, popnete se na Vomero, pa se vratite do Trga Plebišito – roman će vas provesti kroz sve one ulice i budžake koji su vam poznati ako ste čitali Napuljsku tetralogiju. Celokupni utisak nakon čitanja ovog romana je sledeći – Elena Ferante je neko ko apsolutno postavlja standarde kada je u pitanju karakterizacija likova i pisanje o ozbiljnim temama na jedan veoma jednostavan način. Ovo je roman koji je naizgled veoma jednostavan i lak za čitanje, ali ako samo malo zagrebete ispod površine, videćete da se i on bavi pitanjima na koja mi sami sebi nekada ne smemo da damo odgovor. To je ono što knjige ove autorke čini toliko voljenim i popularnim širom sveta, a veliki plus kod ove knjige jeste i činjenica da je Netfliks otkupio prava na nju, te ćemo imati priliku i da je gledamo kao TV seriju. Ostaje da vidimo samo koga će izabrati za ulogu tetke!

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite www.booka.rs.

Fotografije: Zorana Karapandžin