„Frantumalja”: Eseji, intervjui i pisma Elene Ferante kroz koje bolje upoznajemo njene junakinje, ali i same sebe

Beletristika je neminovno ono na šta prvo pomislimo kad čujemo da neko voli da čita. Pored toga, ona se najviše objavljuje kod nas upravo zato što je to vrlo očigledno domaćoj publici najinteresantnije. Ipak, moramo priznati jednu stvar. Kad neko sa fenomenalnim pripovedačkim umećem napiše nešto što nije fikcija, to obično bude potpuno genijalno i pruži nam mogućnost da svog voljenog pisca ili spisateljicu upoznamo mnogo bolje i sagledamo kroz neke druge naočare. Elena Ferante je neko čije su knjige postigle planetarni uspeh. Ona je, vešto krijući svoj identitet od publike i očiju javnosti, uspela da dokaže jednu stvar – knjige su te koje, ako vrede, same pronalaze put do čitalaca. Identitet pisca, njegovo ime i ličnost, nemaju apsolutno nikakve veze sa kvalitetom njegovog dela, jer – ako je delo dobro i ima neku vrednost, doći će do svoje publike. Pre nekoliko nedelja nam se pružila prilika da ovu misterioznu spisateljicu upoznamo malo detaljnije upravo kroz jedno njeno delo koje nije fikcija, iako smo je već upoznali kroz njene romane.

Frantumalja je knjiga koja nam donosi jednu drugu Ferante – ovde je upoznajemo kroz pisma i intervjue koje je davala. Međutim, ono što je daleko fascinantnije kod ove knjige jeste to što je njeno objavljivanje svima nama dalo šansu da razmislimo o likovima koje smo voleli u njenim romanima i da pročitamo u stvari kako su se te ideje u njenoj glavi rađale i razvijale, ali i kako ona sama vidi svoje junakinje. Počevši od stvaranja njenog prvog romana, koji nosi naziv Mučna ljubav, ova knjiga pokriva period stvaralaštva Elene Ferante od 1991-2016, te prati razvoj svih onih priča koje su nakon Mučne ljubavi usledile, od Dana napuštenosti do Napuljske tetralogije i Mračne kći.

Prvi deo knjige uglavnom je obeležen prepiskama sa urednicima izdavačke kuće Edizioni, koja je upravo i objavljivala romane Elene Ferante u Italiji i time celom svetu dala šansu da bude svedok njene genijalnosti. Te prepiske se na samom početku umnogome tiču (ne)otkrivanja identiteta poznate spisateljice, predstavljanja razloga za takvu jednu odluku, kao i svih pitanja u vezi sa potencijalnim promocijama i reklamama za Mučnu ljubav, koja je instant postala hit u Italiji. Nakon uspeha ovog romana i nekoliko godina nakon toga, upiranje prstom u razne ličnosti iz sveta književnosti, a sve u želji da se razotkrije identitet ove spisateljice, nije prestajalo. Dok čitate intervjue koje je u tom periodu davala, kao i pisma koje je razmenjivala sa svojim izdavačem, vi u stvari vidite koliko je nepokolebljiva bila ta njena odluka, ali i koliko je svaki pokušaj da se njen identitet razotkrije zapravo bio jedno veliko nepoštovanje. U svakom od intervjua u kom joj je bilo postavljeno pitanje u vezi sa njenim identitetom i željom da ga sakrije, njeni odgovori na pitanja takve vrste su vrlo odsečni i takvi da vi zapravo shvatite koliko je ta odluka potpuno smislena i prirodna.

Meni je, iako sam veliki obožavalac Elene Ferante i iako imam oduvek ogromno poštovanje za nju, tek dok sam čitala Frantumalju sinulo koliki je uspeh u stvari ona napravila svojim knjigama. Imamo autorku koja se ne pojavljuje na promocijama, čiji identitet je poznat veoma malom krugu ljudi koji u suštini uključuje samo njene najbliže članove porodice, a čije knjige su zavoleli ljudi širom sveta i čija svaka nova knjiga izaziva ogroman buzz. Uporedite to sa knjigama drugih čuvenih pisaca, za koje znamo ko su. Koliko puta vam se dogodilo da neki vaš voljeni pisac izbaci novu knjigu, vi trčećim korakom odete u knjižaru da je kupite i onda, nakon što je pročitate, shvatite da i nije nešto. Međutim, gledate kako je hvaljena na sva zvona, jer je u pitanju određeni pisac. Elena Ferante se upravo svojom odlukom da ostane nepoznata od toga distancirala.

Ja smatram da je dobra vest uvek sledeća: objavljena je knjiga koju vredi pročitati. Takođe smatram i to da pravim čitaocima nije važno ko ju je napisao. Smatram da se čitaoci jedne dobre knjige u najboljem slučaju nadaju da će autor nastaviti savesno da radi i da će napisati druge dobre knjige. I za kraj, smatram da su čak i autori klasika samo gomila mrtvih slova u poređenju sa životom koji plamti na stranicama koje su napisali. To je sve. Da se jasnije izrazim, čak i Tolstoj postaje beznačajna sen kad se nađe pored Ane Karenjine.

Ono što je u Frantumalji ipak zanimljivije od samog identiteta Elene Ferante i upoznavanja s njom, jeste upoznavanje njenih junakinja kroz vizuru spisateljice. Čitajući njene analize Delije, Amalije, Olge, Lede, Elene i Lile, tačno ćete videti gde ste grešili u shvatanju toga kakve su one žene i kakve su njihove priče. Najveće otkriće za mene bila je analiza Delije i romana Mučna ljubav, gde sam shvatila da sam termin mučne ljubavi uopšte ne znači ono što sam ja mislila da znači. U pokušaju da svoje junakinje publici približi, Ferante kao da na momente odluta u neki svoj svet u kom se prepliću njene uspomene, snovi i sadašnjost koju živi, te tako sve te svoje junakinje prelama kroz neka lična iskustva. Te njene reminiscencije nas ovde zaista odvode korak dalje u želji da upoznamo ne samo autorku već pre svega likove u knjigama i preko njih sebe same. Kako joj to polazi za rukom? Tako što u centar svog interesovanja stavlja neku vrstu moralne podvojenosti, u okviru koje postojimo kao bića svesna razlike između dobra i zla, ali i bića čiji nagon za samoodržanjem tu razliku briše.

Pored toga što su same teme ovih intervjua izuzetno zanimljive, moram da se osvrnem na još jednu stvar koja ovde oduševljava, a to je sam stil kojim Elena Ferante piše ova pisma i odgovara na pitanja novinara. Razume se da je sigurno vešta ruka njenih urednika dala veliki doprinos adaptaciji tih intervjua tako da oni mogu biti pretočeni u knjigu, ali poznajući to kako ona piše fikciju, meni uopšte nije neobično da pomislim da na taj način piše i nefikciju. Svaki odgovor na neko novinarsko pitanje je esej za sebe u kom vi prosto imate potrebu da svaku rečenicu zabeležite tako da vam se dobro ureže u pamćenje. Na kraju, Frantumalja nam daje zaista jedinstven uvid u to kako su nastajale knjige koje toliko volimo.

Poznaješ li onaj osećaj kad u glavi imaš nekoliko nota neke melodije ali ne znaš koje i ako počneš da je pevušiš na kraju se pretvori u neku drugu pesmu, ne onu koja ti ne da mira? Ili kad ti na pamet padne ugao neke ulice ali ne možeš da se setiš gde se nalazi? Kako bih obeležila ove fragmente, služim se jednom rečju koju je koristila moja majka: frantumalja. To su delovi i delići za koje je teško reći odakle potiču i prave ti buku u glavi, ponekad čak čine i da se osećaš loše. (…) Potom su se iznenada mnogi fragmenti izgubili, neki su se spojili jedni s drugima, usredsredivši se na mračne dubine odnosa majke i ćerke. I tako je, u roku od nekoliko meseci, nastala Mučna ljubav.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite booka.rs.

Fotografije: Zorana Karapandžin