Kada se male i velike krize spoje: Recenzija grafičkog romana „Asfalt bluz“

Neke krize su univerzalne i svi na svetu se suočavaju sa njima, a neke su pak ličnije i niko drugi ih ne može razumeti osim nas samih, a ponekad nastaju i trenuci kada se one ukrste.

Grafički roman Asfalt bluz autora Žauena Salana u izdanju beogradske kuće Darkwood donosi jedno baš ovakvo ukrštanje, ali u rasponu od trinaest godina, tako da idemo i u blisku budućnost.

Ono što je prvi i najjači utisak ovog dela je da je u pitanju vizuelna poslastica, koja vrca od referenci na mnoga dela i autore i koju, što je duže gledate i čitate, možete da doživite kao pokaznu vežbu slikarstva usred sveta stripa.

Njegov autor Žauen Salan zapravo dolazi iz nešto drugačijeg sveta, jer je on radio reklamne panoe i odlučio da ih ove marketinške sfere pređe u svet devete umetnosti, gde može da izrazi svoje talente.

A oni su mnogostruki, jer vizuelni identitet ovog dela može da vas podseti ne samo na neke klasike naučnefantastike, poput Istrebljivača, nego i nešto modernije filmove kao što su Vozač, ali poređenja se tu ne završavaju.

Moram da istaknem da je meni jedna od prvih asocijacija bila retrovejv, muzički žanr, jer svaka stranica deluje kao da bi mogla da ilustruje neki album sa baš tom vrstom muzike i da, bez obzira na blago putovanje u budućnost, Asfalt bluz ostaje na neki način utemeljen u 60-im i 70-im godinama.

U nekim trenucima setio sam se i dela Tiška Barzanjija, ali dve neočekivane asocijacije bili su muški likovi, od kojih je jedan ličio na Roberta Redforda, a drugi na Pola Njumena, naravno iz najboljih dana.

Da li je to slučajno ili ne, ne znam, ali znam da su teme kojima se bavi ovaj grafički roman, i one univerzalne i one lične, nešto što bi svako mogao da razume ukoliko se dovoljno udubi.

A priča nije komplikovana, pratimo dvoje ljudi koji se razilaze i potom, trinaest godina kasnije, pratimo četvoro ljude čije su priče i dalje prepletene na načine kojih oni nisu baš sasvim svesni.

Čitamo o krahu ljubavi, o organskoj i emotivnoj potrebi koja prevazilazi razum i logiku, ali i o opasnostima koje dolaze od zagađivanja naše planete i prevelikog oslanjanja na veštačku inteligenciju.

Ekologija nije glavna tema ovog romana, ali ona je osnova koje pokreće veoma važan deo priče i koja nas nenametljivo uvlači u gomilu pitanja koja sebi ponavljamo i kad zatvorimo poslednju stranicu.

Prelep vizuelni identitet nas uljuljkava i tera da okrećemo strane, a tek kasnije shvatamo da sat otkucava i da moramo reagovati, doduše ne nužno kao likovi u stripu.

Ova tema umnogome je utemeljena u realnosti i ne može se reći da je išta preuveličano ili da deluje nemoguće, u čemu i leži snaga same priče.

To se odnosi i na taj univerzalniji sloj, ali i na onaj lični, jer svaki od likova čije živote pratimo deluje kao neko koga poznajemo, ili kao mi, zavisno od ličnog iskustva.

Ti životni izbori i te krize, male i velike, nešto su o čemu se pisalo i o čemu su se pravili filmovi skoro pa oduvek i ta univerzalnost nas tera da na svakoj strani tražimo mnogo dublje značenje koje se krije ispred prelepog crteža.

Bez prevelikog otkrivanja radnje, ne mogu da kažem da je ovo srećna priča, ali nije ni tužna u pravom smislu te reči, to je jedno emotivno putovanje tokom koga otkrivamo dubine ljudske duše i shvatamo da svakog od lika možemo da razumemo na svoj način.

Asfalt bluz se bavi krizom srednjih godina, učmalošću u vezi, pohlepom, željom za upravljanjem svetom, napretkom tehnologije, depresijom i samoubilačkim nagonima i, bez obzira na to što nisu u pitanju lake teme, on prosto klizi kao laki letnji koktel ili šareni, osvežavajući sladoled.

Zbog toga ga mirna srca mogu preporučiti i onima koji nisu ljubitelji grafičkih romana, jer ovo umetničko delo nema usko definisanu ciljnu publiku, već svakog ko je otvoren za novo, zanimljivo štivo.

A dok ga čitate, obavezno odvrnite neki sintvejv ili retrovejv, otvorite hladno piće i ne žurite sa okretanjem stranica, već ih gustirajte natenane.