„Kompletni letopisi Narnije”: Povratak u magičnu zemlju

Svi mi negde duboko u sebi želimo da večno ostanemo deca i sigurno postoje stvari koje nas vraćaju u detinjstvo ili čine da se osećamo nevino, zaštićeno i ponovo mlado.

To mogu biti jela koje je spremao neko dok smo bili mali, prvi filmovi koje smo gledali u bioskopu, ili pak knjige koje su pisane za decu i koje u sebi imaju neku neporecivo magičnu iskru.

„Letopisi Narnije” mogli bi se svrstati u ovu kategoriju i nisu bez razloga među najvoljenijim i najuticajnijim knjigama dečje književnosti.

Oni su izlazili od 1950. do 1956. kada je autor Klajv Stejpls Luis objavljivao jedno izdanje godišnje, na veliku radost dece širom sveta.

Ovih sedam knjiga na oko 750 strana, po prvi put u okviru jednog izdanja objavila je Čarobna knjiga i to je zaista nešto monumentalno i vredno izdavajanja mesta u kućnoj biblioteci.

„Kompletni letopisi Narnije” ovde nisu objavljeni po redosledu objavljivanja, već po tome kako ih treba čitati, što je i sam autor preferirao i preporučivao nakon inicijalnog objavljivanja.

Na sve to treba dodati i da uključuju originalne ilustracije, koje svemu daju jednu dodatnu notu autentičnosti i nostalgije.

U njima pratimo nastanak Narnije, upoznajemo se sa decom prezimena Pevensi, koju mnogi znaju iz filma „Lav, veštica i orman”, idemo iz veka u vek po narnijskom vremenu, sve do samog završetka ovog sveta.

Sve ovo zvuči prilično ozbiljno i možda strašno za mlađe čitaoce, ali to bi se u praksi moglo reći samo za poslednji roman, koji nauštrb radnje donosi taj sveopšti iščekivani kraj, dok su sve ostale celine vrlo zanimljive i za decu.

Luis, inače veliki prijatelj Tolkina, ove knjige je pisao sa velikom ljubavlju i posvećenošću svojim likovima, iako ima stvari koje mu se iz današnje perspektive zameraju.

Ako izuzmemo to da je prošlo 75 godina i da se svet, pa i samo poimanje društvenih i seksualnih normi višestruko promenilo, da, ove knjige u pojedinim trenucima mogu delovati prevaziđeno.

Ali ako sve gledamo nevinim očima poput dečjih, onda ćemo nesumnjivo osetiti magiju iz svake stranice, od prvog pojavljivanja neke životinje koja ume da govori sve do finalne bitke.

Luis nam sve to pripoveda direktno, iz prvog lica, tako da često imamo neke napomene autora koji se ponaša kao da priču prenosi svojoj deci, zbog čega sam ga ja sve vreme zamišljao kao nekog finog čikicu ispred koga su uvek čaj i kolačići.

Na osnovu onoga što je on pisao, kasnije su i brojni drugi pisci bili inspirisani na svoja dela, tako da nemojte da se iznenadite ukoliko vam „Letopisi Narnije” izazovu osećaj kao da ih oduvek znate, uprkos tome što ih čitate prvi put.

Najjači roman je svakako „Lav, veštica i orman” i nije bilo preveliko iznenađenje što je baš on odabran za prvu filmsku adaptaciju.

On i jeste pisan prvi i deluje kao odlična ulazna tačka i ako preskočite „Čarobnjakovog nećaka”, ali onda nećete saznati šta je sve bilo pre toga.

Dobra vest je da će i ova knjiga uskoro dobiti svoju adaptaciju u režiji Grete Gervig, koja je pokazala na primeru filma „Barbi” da joj nisu strane neobične i naizgled jednostavne priče, koje zapravo kriju dublje značenje ispod površine.

Filmske verzije do sada su dobili i „Princ Kaspijan” i „Putovanje putnika Zore”, u kojima se Pevensi deca vraćaju i koji nekako čine logičnu celinu.

Iako dva filmska nastavka nisu ponovila uspeh prvenca, usudio bih se da kažem da sami romani nisu ništa slabiji i da dostojno nastavljaju priču, samo sa potpuno novim elementima i puno novih likova.

Sa druge strane, „Konj i njegov dečak”, koji služi da preseče radnju i uvede neke zemlje i verovanja bitne za kasnije romane, sam po sebi je takođe vrlo zanimljiv.

On donosi jednu neobičnu priču i dodatno produbljuje to osećanje ispunjenosti sveta, specifičnosti magičnih stvorenja i razlika u običajima naroda koji tu žive.

Iako poslednja dva romana zaokružuju priču i poslednji predstavlja epilog svega onoga započetog još u prvom, subjektivni osećaj je da su oni najslabiji, naročito „Poslednja bitka”.

U „Srebrnoj stolici” Luis makar ponovo uspeva da nam donese jednu potpuno novu perspektivu i uvede dodatne likove sa zanimljivim pozadinskim pričama.

Tamo nam je do kraja stalo šta će se desiti sa svim tim likovima, iako rasplet bude pomalo prelak i prebrz za moj ukus.

A „Poslednja bitka” najveći problem ima u tome što je radnja podređena tom završetku i epilogu, koji je u stilu čuvene serije „Izgubljeni” ostavio mnoge sa blago gorkim ukusom u ustima.

Ima tu lepih stvari, ponovnih okupljanja, ali i potpuno iznenađujućeg odnosa prema nekim likovima, dok sami protagonisti romana i razvoj radnje deluju najmanje ubedljivo.

Istina je da on ipak zaokružuje celu priču i da, ukoliko želite da otkrijete celokupnu zamisao autora, „Letopise Narnije” morate čitati do kraja.

Isto tako je istina da je u njemu možda najočiglednije kako Luis gura u prvi plan brojne hrišćanske reference i metafore, što su mu brojni zamerali, tvrdeći da tome nije mesto u dečjim knjigama.

To ne mora nužno da bude loša stvar, naročito što deca knjige vide jednim očima, a odrasli drugim, a posebno što kasnije mogu zajedno analizirati knjigu sa roditeljima kako bi se videlo koje pouke su izvukli.

Jer, „Letopisi Narnije” su u srži knjige o dobroti, istraživanju, radoznalosti, časti, pa i porodici i glavna uloga im je da vam, izmeštajući vas o drugom svetu, daju jedan novi pogled na ovaj u kome se nalazimo.

I sam Luis na kraju, možda na pomalo nesrećan način, poručuje da pojedini ljudi svoj put traže na nešto drugačije načine od ustaljenih i da se naknadno vrate pravom „sebi”.

A sva je prilika da ćete, čitajući ove knjige, da se vratite sebi iz perioda detinjstva, isključite ovaj stvaran svet i bar na neko vreme zamišljate kako bi to bilo da razumete šta životinje govore.