Letnje preporuke za čitanje: Mnogo vredno, slatko i kratko

Kanda će nam ipak stići leto, bašte su ponovo otvorene, silno smo željni i druženja i vitamina D; dakle, nekako je prirodno da je ovih i narednih dana nešto manje vremena za čitanje. Nadovezujući se na to, sada vam skrećemo pažnju na osam novijih izdanja nešto kraćeg obima (neka gornja granica bude 300, do 350 stranica teksta), a ambicioznijim čitaocima ćemo se, obećavamo, odužiti prvom narednom prilikom.

Magda Sabo – Ulica Katalin

Za početak, za iskrenu i glasnu pohvalu je ovo novoprobuđeno a kontinuirano interesovanje naših izdavača za opus znamenite i jedinstvene Magde Sabo. U romanu Ulica Katalin (preveo Marko Čudić, objavio Štrik) Sabo kreće od hronike sudbinskih spojeva, razmimoilaženja i ponovnih ukrštanja žitelja komšijskih kuća u narečenoj budimpeštanskoj ulici, a stiže do brižljivo iznijansirane, mudre i empatijom temeljno osnažene, višekrake priče u čijem idejnom i motivskom čvorištu stoji i neretko prećutan poriv za nanošenjem bola drugim, pa bili oni na koje smo ne samo prostorno i životno upućeni, već i oni koje u dubini duše i u ključnim sferama uma prepoznajemo i određujemo kao bliske i potrebne, a da to nužno ne proističe isključivo iz širih, društvenih okolnosti. U isti mah, ovo je i povest o evoluciji/devoluciji odnosa unutar različitih faza odrastanja i sazrevanja u ovo malo od smislenog života što nam je na čuvanje dato.

Jedna rečenica: „Sve dok sam mislila da su se među nama isprečili samo građanski usud, rat, rane koje mu je nanelo zarobljeništvo, nestali lik majora koji mu je celog života pomagao, ali koji mu sada samo škodi, ništa me nije zanimalo, mislila sam da, kako god postupali sa njim u bolnicama, niko nema tu moć da promeni moja osećanja.“

Katarina Folkmer – Pregled

Reč je o debitantskom romanu koji je privukao dosta pažnje čitateljstva i kritike, pa su ga (na konto odrešitosti, odnosno, beskompromisnog stava prema istini, makar ona bila samo lični doživljaj iste, dakle, možda i na putu ka čeonom sudaru sa opšteprihvaćenim ubeđenjima) upoređivali i sa prozom i kod nas voljenog Tomasa Bernharda. U Pregledu (u prevodu Igora Solunca i u izdanju kuće Dereta) pratimo posve jednostavno ustrojenu priču – tokom pregleda mlada žena otvara dušu izvesnom lekaru, a ta njena ispovest seže daleko od osnovne/medicinske teme, dobacujući do pitanja seksualnih maštarija, trauma sa korenom u porodičnom životu, poriva sukobljavanja za suprotstavljanjem autoritetima… Sve to pred oči, nadajmo se, strpljivog i usredsređenog čitaoca stiže u vidu monologa koji pokreće svojevrsni tour-de-force duboke nelagode koja želi da ispliva na površinu i napokon se liši okova prećutanog i internalizovanog.

Jedna rečenica: „Ovo je verovatno znak da se pretvaram u poganu staricu, ali postoji kratko vreme u mladosti kad su ljudska tela još uvek čvrsta i sveža, pomalo nalik konjskim, tek pošto su stupili na stazu zrelosti, ali bez ružnoće koja neumitno sledi.“

Cruja Šalev – Ljubavni život

U sugestivnost monološke forme u dobroj meri veru je polagala i hvaljena izraelska spisateljica Cruja Šalev, barem na uzorku romana Ljubavni život (s hebrejskog prevela Dušica Stojanović Čvorić, objavila Booka). Sam zaplet je ciljano rudimentaran – ovde pratimo (naoko) tipičnu romansu mlađe žene i starijeg muškarca. Sa te klackalice slobodom opijene i vođene mladosti i arogantne distanciranosti zrelog doba dobar je pogled na priču koja može da skrene i put prikaza nezdrave opsesije koja onda utabava put samoponižavanju i bolesnoj potrebi da se poništi i izmrvi vlastito sopstvo, i više nego što bi to ikada, ne samo u takvoj konstelaciji stvari, uopšte i bilo potrebno. Pripovedački stil Cruje Šalev, srećom, oneobičava ovu ne baš retku dramsku postavku burne duodrame sa korenom u dubokoj neravnopravnosti, pa tako na stranicama ovog odličnog romana zatičemo i jasne tragove poetičnosti, a i ukrase u vidu vešto upotrebljenog onirizma. Pa još uz primetnu dozu svesne provokativnosti i u zakuhtalom ritmu koje srčan obračun sa tako uvreženim odnosima sa sobom neizostavno nosi.

Jedna rečenica: „Mislila sam da je sve povezano, da je penis u srcu, a srce u dupetu, da je dupe u očima, a oči u stidnici.“

Herman Melvil – Čovek od poverenja

U prevodu na srpski jezik sada je dostupan i ovaj Melvilov klasik: Čovek od poverenja (prevela Dubravka Srećković Divković, objavila Laguna), mimo očiglednih prvih izbora po tom pitanju, unutar opusa ovog velikog i uticajnog pisca tihi je lični favorit i brojnih upućenijih poštovalaca. Sam zaplet je krajnje sveden – tokom samo jednog dana, 1. aprila 1857. godine, pratimo poveću grupu sudbinski slučajno okupljenih putnika na parobrodu koji plovi Misisipijem. Tu su, sasvim očekivano, predstavnici različitih klasa, kasti, društvenih i profesionalnih sojeva, ekonomski teško spojivih osim tim nasumičnim zajedničkim putovanjem, a tu je i misteriozna ličnost koja je (može biti) obmanjivač pristigao sa berićetnijeg Istoka. To, naravno, Melvilu stvara manevarski prostor za inteligentnu i minucioznu studiju karaktera i dominantnih obrazaca naravi, od koje se onda može mapirati dosta onoga što čini čvorište nevolje i čoveka sadašnjice. Melvil dosta toga razrešava i senči uvek dobrodošlim artikulisanim i neusiljenim humorom.

Jedna rečenica: „Ako je pijanac u nastupu najdosadniji smrtnik, ni entuzijasta u nastupu razumnosti nije najživahniji.“

Sju Hofman – Dnevnik besne domaćice

Još jedan klasik književnosti (u planetarnom smislu tog pojma sagledavano) nedavno je stigao u ponudu ovdašnjih knjižara; Dnevnik besne domaćice (prevele Jovanka Rolović i Marta Malagurski, objavila Laguna), donosi suptilnu kritiku potrošačkog (na prvom mestu, američkog) društva, a sa velikom sigurnošću se može ustvrditi da nije ništa izgubio na aktuelnosti u ove 54 godine od prvog izdanja na matičnom tržištu. Okvir je priča o Betini Bolzer, obrazovanoj i snađenoj domaćici, obično krotkoj i brižnoj supruzi, majci, koja posumnja da počinje da ludi, te se okreće pisanju dnevnika kao kakvom-takvom vidu autoterapije. Ovo posredno obraćanje sebi samoj ubrzo će u neku ruku uroditi plodom i predstavljaće emancipatorsko i transformativno iskustvo koje će onda otvoriti mogućnosti za nove izazove i nagoveštaje nekih budućih sloboda. Sju Hofman sve to prati okom strpljivog posmatrača očito bliskih i pojmljivih joj stanja svesti, a ovu hroniku prati i obilje nadahnutog humora.

Jedna rečenica: „Kloparanje mojih sandala kao da je predstavljalo neverovatnu buku i učinilo mi se da nekolicina posetilaca bulji u mene, ali sam uskoro na to zaboravila lebdeći iz prostorije u prostoriju, srećna kada ugledam nekog starog miljenika – Rembrantovu Damu u ružičastom, Vermera.“

Simon de Bovoar – Nerazdvojne

Ova, kako Francuzi to nazivaju, mala proza, čini se, nedopustivo dugo je putovala do čitalaca – novela, zapravo, mala proza Nerazdvojne je stigla pred poštovaoce i lika i dela i opusa Simon de Bovoar čak 34 godine nakon njene smrti. Kako se da saznati iz predgovora iz pera njene usvojene ćerke, ipak autorka lično (a ne Sartr koji je isprva bio „optuživan“ za isto) nije bila zadovoljna tu napisanim. Zapravo, nije jasno zašto, jer Nerazdvojne (u prevodu Novaka Golubovića i u izdanju Kontrast izdavaštva) pružaju štivo koje brzo prevazilazi okvire fusnote iz bibliografije glasovite književnice. U pitanju je nežna, postupna i promišljena priča o njenoj zaljubljenosti u prijateljicu iz mladosti (ovde kriptično nazvanu Andre) i fascinaciji i turbulencijama u očito bogatom unutrašnjem svetu mlade Simon de Bovoar koji je ta očaranost pokrenula. Nerazdvojne fino funkcionišu i kao delo onovekovne, očekivano kritične kvir književnosti, ali i kao dopuna biografskoj građi velike autorke.

Jedna rečenica: „A onda se jednog dana duša i nebo smrknu, i pronađeš u sebi kajanje, greh, strah.“

Ričard Ozman – Klub ubistava četvrtkom

Iako je reč o posve jednostavnom i starom receptu, čini se da roman Klub ubistava četvrtkom Ričarda Ozmana (preveo Mirko Bižić, objavio Vulkan) podseća na put kojim bi još mogla da krene nezaustavljivo zahuktala industrija kriminalističke književnost; naime, Ozman, TV lice, humorista i autor popularnog kviza, ovaj svoj roman vraća u rikverc – na i ranije delotvoran spoj kriminalističke proze (whodunit podvrste) i komičnog, odnosno, blago a efektno posprdnog tona. Bivalo je takvih spojeva, a Ozman to u delo sprovedi pod okriljem misterije koje se dohvatilo četvoro stanara ušuškanog i luksuznog stambenog kompleksa za stare – oni najviše vole zaboravljena, nerešena ubistva, ali naprosto ne mogu da odole kada se baš na njihovom pragu dogodi pravo pravcato ubistvo sa podosta enigme i nepoznanica. Nasuprot, doduše, zavodljivoj tami nordik-noara, Ozman nudi relaksirajući i prefinjen humor, što onda ovu njegovu misteriju snažno izdvaja iz sve većeg i većeg mora žanrovski slične ponude.

Jedna rečenica: „Bilo je još rano jutro i tim za istragu ubistava Krisa Hadsona okupio se u različitim stanjima razbarušenosti.“

Tulio Forđarini – Amok: Luksemburška ljubavna priča

Ima se šta čitati i mimo nabujalog sveta književnosti za mlade (young adult), istrajno okrenutoj distopiji, karakondžulama, alama sa drugih svetova, pa i fatalnim bolestima; svakako dajte priliku ovom kratkom romanu luksemburškog pisca Tulija Forđarinija. On u romanu Amok: Luksemburška ljubavna priča (preveo Aleksandar Levi, objavila Odiseja) sa vidnim uspehom postiže da rečit prikaz ljubavi u nežnim i varljivim godinama sjedini sa nastojanjima da marginu i one koji su na nju u sudbinskom i društvenom smislu „osuđeni“ smesti u fokus priče koja bi takođe da progovori o mogućnostima iskrene ljubavi i isprepletenosti bića i duša, te o nemalom potencijalu mašte kao značajnog pomagala za beg iz stvarnosti koja nam nije ni po volji ni po meri. U ovom Forđarinijevom romanu, osim toga, sa jedne strane zatičemo sleng, pop-kulturne reference, brzo i ekonomično izražavanje, a, sa druge, jasno pritajeni a ipak primetan lirski ton.

Jedna rečenica (zapravo nekoliko njih): „Njenoj tadašnjoj razrednoj odande se smučilo da je gleda takvu. Tako vulgarnu. Rekla je da takva odeća ne priliči devojčici od trinaest godina. Širli joj je odgovorila da ona nije devojčica. I da gleda svoja posla.“