Novi život Dilana Doga: Usponi i padovi Rekionijeve vladavine (četvrti deo)

Poslednji put ste čitali moj pregled novih epizoda Dilana Doga pre otprilike pola godine, što znači da je vreme za novi tekst. U poslednjih šest meseci nam se izdogađalo dosta toga, malo toga lepog, ali su avanture odvažnog istraživača noćnih mora ostale konstanta na koju se moglo računati. I? Kako se pokazao? Ono što se može uočiti kao trend jesu sve učestaliji Rekionijevi eksperimenti, sve to u sklopu priprema za veliki preobražaj Dilana Doga koji se (u Italiji) odigrao početkom 2020. godine, u epizodi pod brojem 401. Od šest epizoda obuhvaćenih ovim pregledom, čak tri je crtalo po više crtača (Hronodrama, Dan porodice, Grafički horor roman), što se ranije nije događalo, bar ne u varijanti da svaki crtač radi svoje table.

Takođe, tu je i sve prisutniji kontinuitet. Epizode 156-161 (u izvornoj numeraciji 365-370) prikazuju dalji razvoj odnosa Dilana Doga i narednice Ranije Rakim. Varnice sevaju, padne tu i poneki poljubac, buketi ruža idu iz ruke u ruku, zakazuju se sastanci… Ranija je svakako već postala konstanta u životu našeg junaka, a u kom smeru će se taj odnos dalje razvijati… to ostaje da se vidi. U svakom slučaju, Dilan je u skorije vreme posustao sa svojim ljubavnim osvajanjima i (uglavnom) se posvetio egzotičnoj narednici. Tokom ovih šest epizoda (ako izuzmemo kratkotrajni flert sa jednim duhom u Danu porodice), Dilan je imao samo jednu jedinu novu devojku – dečiju psihološkinju Domitilu Foster u Uspavanci za poslednju noć.  Vremena se, izgleda, zaista menjaju.

Što se kvaliteta epizoda tiče, one variraju, što je i očekivano. Uz to, prilično su podelile čitalačku publiku. Nekima prija novi smer serijala, drugima ne. Nema konsenzusa. Postoji čak i neslaganje oko dometa pojedinih epizoda (Teror, na primer, ima svoje vatrene poklonike i branioce, iako se drugima, uključujući i mene, nije dopao). Ono što svakako treba ceniti kada su u pitanju najsvežije epizode jeste Rekionijev pokušaj da „slomi kalup“. Iako svi njegovi eksperimenti nisu uspešni, upravo je to ono što je Dilanu Dogu bilo neophodno, taj napor da se izađe iz kolotečine. Neosporno, naslovnice Điđija Kavenaga su odlične i on iz meseca u mesec uspeva da dokaže i pokaže zašto je jedan od najtalentovanijih italijanskih strip-umetnika mlađe generacije.

No, da krenemo redom i osvrnemo se na epizode koje su se tokom poslednjih šest meseci pojavile na našim kioscima… Pored naslova, po običaju, u zagradi će biti navedeni brojevi pod kojima su ove epizode objavljene kod nas (Veseli četvrtak) i u Italiji (Serđo Boneli Editore).

Hronodrama (VČ: #156, SBE: #365)

Moto sa spomenika velikog Branka Radičevića – „Mnogo hteo, mnogo započeo…“ – može se primeniti prilikom određivanja dometa ove Dilanove avanture. Hronodrama je imala potencijal da bude zaista odlična, ali se to nije obistinilo. Scenario je potpisao iskusni Karlo Ambrozini koji je u serijalu prisutan već decenijama i koji spada u onu grupu malobrojnih autora koji istovremeno pišu i crtaju svoje priče. Ambrozini je i nactao dve trećine tabli Hronodrame, dok je za ostatak bio zadužen mlađani Verter Del’Edera kome je ovo debi u Dilanu Dogu (a koji je crtao Sklavijev povratnički grafički roman Glasovi vode – na srpskom dostupan od prošlog Sajma). Crtački stilovi Ambrozinija i Del’Edere se potpuno razlikuju, što je ovde i potrebno pošto svaki dočarava po jedan krak isprepletenih alternativnih stvarnosti. Ili već nešto slično tome.

Glavni narativni tok, onaj za koji je u potpunosti zadužen Ambrozini, donosi priču o spisateljici Aidi Adams koja angažuje gospodina Doga da je oslobodi od duha plavokose devočice koji je proganja i sputava da napusti raskošno imanje u kome boravi. Romansa između Dilana i klijentkinje izostaje pošto Aidu ne zanimaju muškarci, što je zanimljiv dodatak kanonu. Drugi narativni krak donosi alternativne verzije Dilana i Gruča, koji u nekoj „drugoj stvarnosti“ pokušavaju da pomognu malenoj Milki da nađe put do kuće. Pogodili ste… Milki i duh plavokose devojčice koji proganja Aidu Adams su u bliskoj vezi…

Svi ovi elementi su mogli da rezultiraju zaista dobrom pričom. To se nije dogodilo, najverovatnije zbog zbrzanosti koja je odnela danak. Crteži oba autora nisu na njihovom uobičajenom novou, izgleda kao da su bili u opasnoj stisci sa vremenom dok su radili na Hronodrami i to je odnelo danak. A i sama priča… Zanimljiva je, ali pri kraju Ambrozini gubi narativne konce. Završnica je svakako morala da bude ubedljivija, a isto važi i za deo priče koji je nacrtao Del’Edera – te table donose malo toga suštinski potrebnog i deluju kao dodatak nasilno ubačen kako bi epizoda ostvarila potrebnu dužinu za objavljivanje u okviru regularne serije. Ambozinijev auto-omaž kultnoj epizodi Dva lica istine (koju je on nacrtao po Sklavijevom scenariju) je simpatičan, mada nakalemljen. Ambrozinijeve dve prethodne posete serijalu tokom Rekionijevog uredništva (Novi život, Kamene suze) bile su definitivno bolje.

Dan porodice (VČ: #157, SBE: #366)

Dan porodice je jedna od boljih epizoda Dilana Doga objavljenih u poslednje dve-tri godine. Scenario je napisao Rikardo Seki, sin legendarnog Maksa Bunkera. Njegova priča deluje prilično sveže, a opet se lepo uklapa u svet koji je stvorio Sklavi, što je dobar balans i ono čemu Rekioni očajnički teži u ovoj fazi serijala. Za crtež su zaduženi Valerio Pičoni i Mauricio di Vinčenco, i tu nema greške, s tim da su njihovi crteži prilično komplementarni, pa je dobrodošlo što Di Vinčencove table sadrže sive tonove radi lakšeg razlikovanja. Naslovna strana Điđija Kavenaga inspirisana je slavnim albumom Bitlsa, kao i epizoda u celini. Naravno, uz makabristički tvist.

Narativno i crtački ovo je veoma bogata epizoda. Ima tu svačega: duh prerano upokojene devojke (koji se, naravno, zainteresuje za Dilana), družina koja pljačka groblja kako bi odala počast Čarlsu Mensonu, starac opsednut svojom prošlošću, malo Farga… Mislim da bi Dan porodice bio savršen da je nešto duži, ali opseg regularne epizode je fiksiran, tako da je sve navedeno moralo da se ugura na standardne 94 table. Priča je prilično razglobljena i nisam bio siguran kuda vodi (što je kompliment!), da bi se na kraju sve sklopilo u sasvim zadovoljavajuću celinu. Veoma sam iznenađen što Rekioni nije angažovao Sekija na još epizoda, njegov pristup je baš ono što je serijalu potrebno.

Uspavanka za poslednju noć (VČ: #158, SBE: #367)

Prva epizoda Dilana Doga objavljena tokom vanrednog stanja donosi priču Barbare Baraldi, scenaristlinje koja se nameće kao jedan od glavnih novih glasova ovog dugovečnog serijala. Sve tri epizode urađene po njenim scenarijima su zanimljive i vredne čitanja (pre Uspavanke…, kod nas su objavljene Pogrešna ruka i Divlje godine), s tim da je ovu najnoviju nacrtao veteran Korado Roi koji odavno nije bio u ovako dobroj formi. Uspavanka… prevashodno zavređuje pažnju zbog njegovog crteža koji u sećanje priziva zlatne dane Dilana Doga… Svaka tabla je pravo uživanje.

Što se scenarija tiče, Baraldi kombinuje Selo prokletih (đavolja deca) i Gospodara lutaka (đavolske lutke) u solidnu pričicu čija se završnica odigrava (pogledajte naslovnu stranu ovog broja) u ukletom luna-parku. Nije to sad nešto posebno epohalno originalno, pa ni preterano nadahnuto, mada, u zbiru, služi svrsi. Bar je tako bilo kada sam ja u pitanju. Priča je polazište za Roijeve crtačke bravure, pa je u tom kontekstu manje bitna. Deo teksta je u stihu, te posebna pohvala ide na račun prevoda Aleksandre Milovanović, koja Dilana Doga prevodi na srpski još od prvog broja u izdanju Veselog četvrtka, i prepeva stihova oko kog se istinski potrudio urednik izdanja Marko Šelić.

Korak anđela (VČ: #159, SBE: #368)

Za Korak anđela su se pobrinula dva Điđija: Điđi Kavenago (naslovnica) i Điđi Simeoni (scenario i crtež). U pitanju je solidna epizoda, uz to, reklo bi se, jedna od ključnih za razvoj odnosa Dilana i Ranije. Narednica je bila prisutna i u prethodne tri priče, kao uostalom i u većini pod Rekionijevim uredništvom, ali ovde dobija znatno više prostora nego obično. Điđi Simeoni je ovu junakinju i uveo u serijal nekoliko godina ranije u epizodi Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu (VČ: #130, SBE: #339), tako da je sasvim logično da on bude taj koji će nastaviti u pravcu nadogradnje. Iako je islamska vernica sa hidžabom na glavi, Ranija je žena koja ima i savremene poglede na svet, njen pogled je uprt ka budućnosti, ne ka prošlosti. Ova epizoda to ilustruje.

Ispostavlja se da je Ranija kao sasvim mlada želela da se bavi baletom, ali da joj roditelji to nisu dopustili. Nekoliko godina je, doduše, krišom odlazila na časove, a znanje koje je tada stekla pokazaće se korisnim tokom istrage misterioznih smrti dve učenice u jednoj prestižnoj londonskoj baletskoj školi. Zaplet Koraka anđela podseća na mešavinu Suspirije i Crnog labuda, sa još nekim primesama. Bez obzira na to što Simeonijevom scenariju ponestaje daha i razrade u poslednjoj trećini, epizoda u celini ostavlja dobar utisak i može se reći da se Simeoni sasvim fino snalazi u dvostrukoj ulozi. Uz sve to, Korak anđela sadrži i pojavljivanje jednog veoma upečatljivog čudovišta koje će vas, siguran sam, zabezeknuti svojom grotesknošću i naklonosti prema mačkama (pogledajte sličicu).

Grafički horor roman (VČ: #160, SBE: #369)

Za 160. broj Dilana Doga scenario je napisao Ratiger koji je zaslužan za Na dnu zla, jednu od najgorih epizoda pod Rekionijevim uredništvom, a i u čitavom serijalu. Srećom, Grafički horor roman je svetlosnim kilometrima bolji od pomenute sramote, čak je i jedna od zanimljivijih epizoda u poslednje vreme. Kombinacija crteža Paola Bačilijerija sa jedne i Đuzepea Montanarija i Ernesta Grasanija sa druge strane je pun pogodak. Naslovna strana Điđija Kavenaga takođe pogađa u metu, mada smo na to do sada već navikli. Tema jeste viđena u raznim varijacijama, mada ne u okvirima univerzuma ovog serijala, a Dilan Dog je ionako čuven po preradi postojećih ideja. Igra između stvarnog i izmaštanog (mada je, naravno, ovde zapravo sve izmaštano) zabavna je, što je i najvažnije.

Dilan u Grafičkom horor romanu pokušava da pomogne Darenu Farmeru Vulriču, po sopstenom priznanju „najvećem živom autoru stripova“. Kako to već obično ume da se desi, neko (ili nešto) kopira ubistva iz Vulričevih stripova i ubija njemu bliske ljude. Podseća li vas sve to na Tamnu polovinu Stivena Kinga? Podseća, ali i ne smeta previše… Ovo je jedna poletna epizoda koju ne treba doživljavati previše ozbiljno. Crtež za koji je zadužen dvojac M&G ima svoja ograničenja, što je svima poznato, ali  istovremeno budi snažnu nostalgiju (Montanari i Grasani su tu od samog početka serijala i nacrtali su neke od ključnih epizoda „zlatnog perioda“). Table Paola Bačilijerija su veoma indi, a sa njegovim radom smo se već sreli u Čudovišnoj gozbi (nova Zlatna serija #9) i Pozdravu iz Andeda (Planeta mrtvih #5), gde je takođe crtao Dilana Doga. Zanimljivo, za nekih pet-šest meseci nas očekuje i (reklo bi se) direktan nastavak ove priče, naslovljen kao: Grafički horor roman: Nastavak.

Teror (VČ: #161, SBE: #370)

Teror je nastao po scenariju Gabrijele Kontu, koja ovom pričom debituje u serijalu. Da li to Paola Barbato i Barbara Baraldi dobijaju konkurenciju u vidu scenaristkinje u usponu? Pa, ne baš. Bar sudeći po ovom prvencu. U pitanju je veoma, veoma bled debi, koji temu rasizma i ksenofobije tretira na mlak i nedopadljiv način. Da, ima ovde u naslovu obećanog terora… ali pre svega terora političke korektnosti. Dilan Dog je oduvek bio slobodarski strip, u smislu da je sam glavni junak izuzetno tolerantan i da se to odražavalo i na svet u koji je bačen. Dilan se ranije već borio protiv šovinista, rasista, homofoba… Nije mu to strano. U tom konktektu, Teror dođe kao nepotrebno predavanje na temu koju su čitaoci Dilana Doga već usvojili.

Scenaristkinja je svakako pokušala da „polomi kalup“ i ponudi ton koji nije tipičan za serijal, što se, siguran sam, i dopalo Rekioniju kada je odlučio da joj prihvati priču. Uspela je Kontu u svom naumu, Teror je svakako drugačiji u odnosu na ono što Dilan Dog uobičajeno donosi, samo što se meni to nije dopalo. Poruka je lepa, ali na prvu loptu. Uz to bez trunke horora. Komični momenti u stripu me nisu dojmili. U zbiru: nije to onaj Dilan Dog koga volimo i poznajemo. Po tonu i pristupu Teror više podseća na epizodu Alana Forda nego na Dilana Doga, što već pravi problem. Uz takvu priču, čak ni crtež Đampjera Kazertana ne može previše da pomogne. Ako ništa drugo, Teror može da ostane upamćen kao epizoda Dilana Doga u kojoj niko ne pogine ili umre.

Šta nas očekuje dalje? Ono što je svakako sigurno jeste da će odnos Ranije i Dilana nastaviti da se razvija, mada se Rekioniju i saradnicima očigledno ne žuri da ga konkretizuju…. Šta ako njih dvoje zaista postanu par? To bi svakako iz korena promenilo dinamiku serijala, a to je nešto što u ovoj fazi još uvek, rekao bih, nije dopušteno. U sledećem, 162. broju Dilana Doga u svet istraživača noćnih mora stiže Dampir u prikladno naslovljenoj epizodi Stiže Dampir. Kako će proteći susret ovih horor velikana, videćemo koliko već u julu…

Fotografije: Veseli četvrtak