Novi život Dilana Doga: Usponi i padovi Rekionijeve vladavine (treći deo)

Stotinu mi vampira, kako vreme leti! Sa Dilanom Dogom smo se na portalu City Magazina poslednji put družili pre šest meseci, a u međuvremenu se izdogađalo toliko toga. Posebno u Dilanovoj rodnoj Italiji. Nakon što je tzv. „Ciklus meteora“ kulminirao u kontoverznoj epizodi 399, usledio je jubilarni broj 400. u kome je završen serijal koji je Ticijano Sklavi započeo 1986. godine. Dobro, ne baš završen – Dilanove avanture se nastavljaju – ali broj 401. koji u Italiji izlazi krajem januara 2020. donosi jednog sasvim novog junaka. Novi urednik Roberto Rekioni je, kao što je već dugo „pretio“, pritisnuo dugme za reset i načinio radikalne promene. Šta će to značiti za ovaj dugovečni i popularni strip serijal, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno: više nista ništa neće biti isto kao pre. Ali, o najnovijim epizodama objavljenim u Italiji ćemo pisati nekom drugom prilikom… Danas su nam „na tapetu“ epizode koje je naš dobri stari Veseli četvrtak objavio u periodu od avgusta do decembra 2019. godine…

Epizoda Na dnu (broj originala: 359; broj u numeraciji Veselog červrtka: 150) je solidno napisana (Mateo Kazali) i nacrtana (Marko Nicoli). Dilan ima novog klijenta, svojevrsnog „multičoveka“ u kome se prepliću dubine i sećanja drugih ljudi. To naravno stvara brojne komplikacije, naročito što dotični Holden više ne može da razluči koja su sećanja njegova a koja tuđa. Solidna je ovo epizoda, iako ne baš previše upečatljiva: počećete da zaboravljate detalje priče istog trenutka kada odložite strip na policu. Na dnu neće biti nikom na listi omiljenih epizoda, ali takođe neće biti mnogo ni onih koji će je mrzeti. Što kažu: zlatna sredina. Ono što je od svega najveća šteta jeste što je propušten čist zicer, a to je da se Na dnu dovede u vezu sa Izgubljenim stvarima, epizodom koja će uslediti svega nekoliko meseci kasnije a u kojoj se ponovo koristi motiv „bunara koji krije strašnu tajnu“. Rekioni, Rekioni… Skoncentriši se!

Idemo dalje… Vila Remington (360/151) je pre svega zanimljiva zato što njom započinje mini-ciklus epizoda pod Rekionijevom vladavinom u kojima se preispituje Dilanova prošlost. Dilanovo detinjstvo i mladost nalazili su se s vremena na vreme u fokusu serijala, mada je po tom pitanju bilo dosta proizvoljnosti i nelogičnosti. Kako i ne bi! Uostalom, činjenica da Dilan „odbija da ostari“ i da trideset i nešto godina kasnije izgleda isto kao u prvoj epizodi iz 1986. stvara ozbiljan problem u kontinuitetu. Elem… Vila Remington je ukleta kuća u koju je Dilan prvi put kročio kao mladi policajac, a u sklopu istrage jezivog zločina. Mnogo godina kasnije, istraživač noćnih mora ponovo biva uvučen u čitavu priču… Ono što dobijamo je dinamična i veoma krvava epizoda, koja inspiraciju (između ostalog) crpi iz Rejmijevijh Zlih mrtvaca. Crtež Serđa Đerazija ne oduševljava, ali je funkcionalan. Isto važi i za epizodu u celini. Pročitate je sa lakoćom i onda istog trenutka zaboravite.

Mater Dolorosa (361/152) je epizoda u kojoj su srpski poklonici Dilana Doga imali prilike da uživaju pre par godina u luksuznom albumu Majke i očevi, a evo je sada i u regularnoj seriji. Neosporno, u pitanju je esencijalno štivo – nakon niza zaboravljivih priča, pred nama je konačno jedna zaista važna. Scenario za nju je, naravno, napisao sam Rekioni, oslanjajući se na kultne Sklavijeve epizode Morgana i Priča o Dilanu Dogu, ali i na likove koje je kasnije sam stvorio – uključujući Mater Morbi i Džona Gousta. U narativnom smislu, ovo je jedna od onih oniričnih epizoda u kojima se mešaju „stvarnost“ i mašta, pa je teško (čitaj: nemoguće) pohvatati sve narativne konce. Ima tu dosta prekrajanja i dopunjavanja mitologije, što će svakako podeliti čitaoce. Meni se dopalo. Veoma. Ono što je neosporno jeste da je crtež Điđija Kavenaga, uz to u punom koloru, očaravajući. Naravno tu je i fantastična naslovnica Anđela Stana – poslednja koju je, nakon godina i godina izgaranja na tom zadatku, uradio za regularnu seriju.

Nakon višegodišnje pauze, tvorac Dilana Doga se vratio serijalu, napisavši epizodu prikladnog naslova – Posle duge tišine (362/153). Naravno, Ticijano Sklavi se i danas doživljava kao „otac“ Dilana Doga, što je sasvim na mestu imajući u vidu njegove zasluge tokom zlatnog peroda serijala (80-e i 90-e godine prošlog veka). Nakon Sklavijevog povlačenja, Dilan Dog je zapao u veliku krizu koju Rekioni, eto, već godinama pokušava da prebrodi uz pomoć brojnih intervencija. Popularni Tic se vraća da bi napisao solidnu priču o Dilanovom (privremenom) povratku alkoholizmu, koja je očekivano istovremeno lirična i elegična, pa uz to ukrašena crtežom uvek pouzdanog Đampjera Kazertana. Ovo je „mala“ i krajnje lična priča koja mi se, iskreno, prilično dopala, mada razumem i one koji su razočarani i koji su očekivali nešto zaista posebno i revolucionarno. Da li je nova epizoda na nivou najboljih Sklavijevih scenarija? Nije. Definitivno nije. Opet, Sklavi i ne pokušava da svojim povratkom unese promenu u serijal. On je ovoga puta samo gost, pa se tako i ponaša. Posle duge tišine je njegov naklon vernim čitaocima i liku koji je stvorio, sve to urađeno na jedan veoma diskretan način, bez i najmanje želje da se ponovo preuzme kormilo. Iz poštovanja prema velikom Stanu, naslovnica ove epizode je potpuno bela – čast crtanja (preciznije: slikanja) naslovnih strana je od narednog broja preuzeo već pomenuti Điđi Kavenago.

Barbato i Fregijeri su ponovo na zajedničkom zadatku. Izgubljene stvari (363/154) su jedna od tih svežijih epizoda koje se bave Dilanovom prošlošću, konkretno – njegovim detinjstvom u mestašcu Krosgejt, te se nastavlja na hronologiju koje je Paola Barbato 2006. godine postavila u epizodama Ksabaras! i U ime oca. Fregijeri već dugo radi na serijalu i lepo je videti da se u Izgubljenim stvarima potrudio da obogati svoj stil i ponudi nešto novo. Što se same priče tiče, Barbato je smislila rutinski zaplet o „starim gresima“ koji je u Dilanu Dogu veoma čest. Dok surovi ubica likvidira sve one za koje smatra da su odgovrni za ono što mu/joj se dogodilo u mladosti, Dilan nastoji da reši misteriju i spreči nove zločine. Jedina novina je ta što je i on učesnik događaja u prošlosti, pa samim tim i potencijalna žrtva. Finesa izostaje.

Barbara Baraldi je u regularnoj seriji debitovala epizodom Pogrešna ruka (348/139) i nije ostavila loš utisak – bar ako mene pitate. Ženi je stalo i trudi se, što se vidi i u Divljim godinama (364/155). Doduše, ovoga puta se namerila na mnogo krupniji zalogaj. Preplićući prošlost i sadašnjost, u ovoj epizodi je data priča o rokerskim danima Dilana Doga, vremenu kada je kao baš mlad, pre zapošljavanja u policiji, radio kao menadžer benda Grom i pakao, drugovao sa muzičarem Vinsentom Vinsom Leftom i voleo na propast osuđenu Emili Paj (Emilina sudbina nije spojler: sve je već jasno kada pogledate odličnu Kavenagovu naslovnicu). Divlje godine su narativno veoma bogate, a crtež Nikole Marija zaista poseban, naročito flešbekovi u akvarelu. E, sad… Da li nam je potrebna sva ta zakasnela pamet i reminiscencije na Dilanovu prošlost? I ne baš. Opet, ovo je zanimljiva epizoda čiji je najveći problem što je čitava komplikovana priča ugurana na 96 strana. Da su Divlje godine podeljene na dva dela, utisak bi bio bolji, ne bi se osećala zbrzanost u pojedinim delovima (a to se posebno odnosi na kraj). Bez obzira na mane, Divlje godine se, uz Mater Dolorosu i Nakon duge tišine, izdvaja kao favorit u ovom kratkom pregledu. Idemo dalje…

Fotografije: Đorđe Bajić/ Veseli Četvrtak