Osam naslova vrednih čitalačkog truda

U svojoj knjizi Čemu uopšte sve (kod nas – Službeni glasnik, 2020) na pitanje neimenovanog šestogodišnjeg dečaka „Zašto vreme leti tako brzo?“, Mihail Epštajn daje sledeći odgovor: „S godinama vreme će još brže da ti leti. Budi spreman i drži se što čvršće za ono što ne podleže vremenu: za ono što ti je najvažnije i što najviše voliš, da ih ne odnese vetar promena“.

Dakle, držite se i knjiga, naravno, onih valjanih i vrednih čitalačkog truda. A ovo je odabir osam svežijih naslova u ovdašnjoj knjižarskoj ponudi, pa čisto da ih imate na umu, kad kucne čas – za čitanje i za potonje darivanje.

• Dejvid Mičel – Utopia Avenue

Očekivano opsežan (sa nešto malo više od 600 stranica, gle čuda, izvanrednog teksta), kako pojašnjavaju izdavači, na planu zapleta i osnovne naracije, Utopia Avenue (preveo Nikola Pajvančić, objavila Laguna) priča je o „verovatno najzanimljivijem britanskom bendu za koji nikada niste čuli“.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Priča se, dakle, u svojoj polaznoj narativnoj dimenziji tiče intrigantnog izdanka tadašnje londonske muzičke scene s kraja šezdesetih godina, ali kako to kod Mičela neizostavno uvek biva – naracija je tek okvir za vrtoglavo putovanje kroz očaravajući lavirint značenja iz dubine pripovednog kadra, za koloplet implikacija, bočnih motiva i tema, a sve to i liteterarno i zanatski dubok koren ima u studiji istovremeno i karaktera i vremena, kao i nepresušne Mičelove potrage za onim univerzalnim, a katkad i kriptičnim i ne uvek lako spoznatljivim.

Da zavirimo: „Kontinuum Jasperove nedavne prošlosti proleće, posmatran iz nemogućeg voza, koji juri kroz jasne prizore i mutne tunele“.

• Ana Zegers – Tranzitna viza

Priča u početku ima samozatajnog junaka koji 1940. uspeva da se probije do marseljske luke na slobodnoj teritoriji Francuske, gde kreće da se dovija kako bi izborio boravišnu dozvolu, a onda, naravno, sticajem okolnosti, preuzima identitet pisca za kojim naporedo traga i piščeva supruga… Ana Zegers (svetovno Neti Rajling) se nalazi u svim iole poštenijim, promišljenijim i smislenijim izborima najkvalitetnije i najosobenije književnosti sa (istočno)nemačkih adresa, a Tranzitnu vizu (prevela Bojana Denić, objavila kuća Radni sto) znameniti Hajnrih Bel smatrao je njenim najboljim romanom, dok joj se istrajno i često divila i jednako velika Krista Volf.

Kao i njena ostala dela, Tranzitna viza je delo tihih a neprolaznih istina na teme ljudskog postojanja, kao i praznik krajnje elegantne veštine kojom se stvarnosna proza lišava onog efemernog i nepotrebnog, što onda trasira put ka čistoti izraza i britko upečatljivoj istinoljubivosti.

Da zavirimo: „Neko vreme sam ošamućen stajao u kuhinji. I iznenada sam prema doktoru osetio neosnovanu, besmislenu ljubomoru, još blesaviju nego prvog dana kad smo stigli u stan Bineovih. Na čemu sam zavideo čoveku koji će ipak otići? Na njegovoj snazi? Na njegovom biću koje će poneti sa sobom?“.

• Otesa Mošfeg – Moja godina odmora i opuštanja

Oni koji pomnije prate zbivanja na planetarnoj književnoj sceni svakako su sa nestrpljenjem iščekivali pojavu ovog vrsnog i slasnog romana u prevodu i na srpski jezik; Moja godina odmora i opuštanja (preveo Aleksandar Milajić, objavila Booka) na planu narativa tiče se mlade, lepe, snađene (dakle, ekonomski relaksirane) žene sa nezahtevnim poslom u kojem se, reklo bi se, dobro snalazi, koja, usled raznorodnih neravnina i potresa u svom privatnom životu, sebi daje oduška i bira da samoj sebi na dar pruži godinu svojevrsne hibernacije, što se, sasvim prirodno, u kontekstu poslednje dve godine, može posmatrati i kao zanimljiva varijacija, odnosno, predosećanje muke lokdauna.

Tu na scenu stupa podosta toga interesantnog i književno potentnog – zarazna mizantropija, takođe viralan humor, kao i oštra, ali svakako i temeljno promišljena kritika društva i solipsizama u koje svako malo dobar broj nas dobrovoljno ili podsvesno upada.

Da zavirimo: „Pustila sam Šindlerovu listu u nadi da će mi to ubiti raspoloženje, ali samo sam se iznervirala, a onda je sunce počelo da izlazi, pa sam uzela nekoliko lamiktala i odgledala Poslednjeg Mohikanca i Patriotske igre, ali kako ni to nije nimalo delovalo, uzela sam nekoliko plasidala i ponovo pustila Igrača“.

• Orhan Pamuk – Noći kuge

Kažu, Orhanu Pamuku je trebalo pet godina da napiše ovo delo; to možda govori nešto i o povlašćenoj poziciji tog osvedočenog velemajstora lepe pisane reče, možda jednog od najunikatnijih pripovedačkih glasova današnjice, ali stoji i kao prirodan ishod ako se ima opseg (u svim aspektima tog pojma) ove ambiciozne i zamamne društvene hronike sutona Otomanskog carstva, pa još pod teškom senkom epidemije kojoj se ne nazire skori kraj.

Nimalo iznenađujuće, podno dimenzije zapleta i događaja koji nose priču dalje znalački ušuškana krije se povest u kojoj Pamuk i ovog puta prožima i upliće stvarnost i fikciju, uz dodatak politike, dubokog razumevanja za nedostatnosti ljudske prirode, empatije za one koji je zbilja zaslužuju, te onda i Noći kuge (prevela Mirjana Marinković, objavila Geopoetika) stižu do tačke istinski odličnog romana u kome Pamuk nanovo čitaocima daruje zadivljujući odraz onoga što se, mimo konkretnog društvenog, istorijskog konteksta, sa punim pravom može pohvaliti i epitetima bezvremenosti i univerzalnosti.

Da zavirimo: „Hamdi Bab spusti s ramena pešadijsku mušku mauzerku. Iako je znao da ga svi gledaju, opuštenim je pokretima otkočio osigurač i stavio metak u cev. Zveckanje oružja izazvalo je tajac u pošti“.

• Vila Kader – Izgubljena dama

Vila Kader zasluženo zauzima dostojanstveno mesto u istoriji američke književnosti ne samo veka za nama, a kraći roman Izgubljena dama (prevela Jelisaveta Đurić, objavila kuća Dereta) reprezentativan je uzorak za uvid u njeno pripovedačko i šire spisateljsko umeće. U žiži priče je Marijan Forester, reklo bi se, idealan izdanak američkog Zapada negde krajem 19. veka, a da sve nije tako savršeno saznaćemo kroz oči i opažanja mladog naratora, Nila Herberta, do tog trenutka i samog opčinjenog gospođom Forester i čvrstinom njenog karaktera i moralnih načela.

Izgubljena dama je veoma ilustrativan primer romana zahvaljujući kojem pratimo književno potentan lik junakinje u fazi korenite promene, pa još promene koja a sobom nosi precizan odraz društva koje se opire promenama koje su, kanda, neizbežne, i za društvo, i za one koji ga, takvog kakvo jeste, pridržavaju i čuvaju.

Da zavirimo: „Kada se kočija zaustavila, ona je zadigla haljinu da siđe; kroz kovitlac penastih belih podsuknji proturila je crnu, sjajnu cipelu. Lako je zakoračila na tlo, klimnula glavom kočijašu i ušla u crkvu. Mali dečak ju je pratio kroz otvorena vrata, video je kako odlazi do klupe i kleči. Sada je ponosan što je već u prvom trenutku prepoznao da ona pripada nekom svetu drugačijem od onog koji poznaje“.

• Stiven Fraj – Troja

Nakon zapaženih naslova Grčki mitovi i Grčki heroji, pred ovdašnjom čitalačkom publikom od pre par nekoliko sedmica sada je tu i Troja, koja, kao i pomenuti prethodnici, predočava Stivena Fraja u punoj pripovedačkoj i šeretskoj formi na temu njegovog viđenja i interpretacije, reklo bi se, dobro i naširoko poznate priče (zapravo, složene hronike) o Troji.

Stiven Fraj i ovoga puta očitava zamašnu dozu nadahnuća i pripovedačkog samopouzdanja, tako da Troja (prevela Branislava Erak, objavila kuća Studio Leo) pruža pitko i zabavno štivo dinamičnog ritma naracije, sa puno pažnje na detalj i finese. I, baš kao i prethodnih puta, udarni aduti ipak bivaju Frajev ciničan, a prefinjen humor i evidentna i očito krajnje iskrena ljubav prema grčkoj mitologiji i tom delu nekadašnjeg sveta.

Da zavirimo: „Paris se prepustio takmičenju s beskrajnim entuzijazmom i energijom. Bio je u cvetu mladosti, tela brušenog godinama trčanja za teladi, prasadi, ždrebadi i jagnjadi, prožimanog planinskim vazduhom i hranjenog najboljim ovčijim paprikašem, kozjim mlekom i medom od majčine dušice“.

• Marta Batalja – Nevidljivi život Euridisi Guzmao

Filmoljupci su ovu priču ponajpre upoznali putem sedme umetnosti – pre par godina, kada je ekranizacija ovog romana doživela i festivalska prikazivanja u našoj zemlji, a sada je tu izvornik, roman iz pera Marte Batalje. Nevidljivi život Euridisi Guzmao (prevela Vesna Stamenković, objavila kuća Dereta) počiva na priči o odvažnim sestrama Guzmao koje nastoje da se (svaka na svoj način, svaka svojim oruđem i sa vlastite svetonazorske tačke) izbore za opipljivu emancipaciju u strogo ustrojenom društvu Brazila četrdesetih godina prošlog veka.

U pitanju je prvenac autorke koju su kritičari, novinari i izdavači pohitali da uporede sa Izabel Aljende i Elenom Ferante; međutim, ono što je vidno važnije i rečitije od poređenja i analogija, jeste činjenica da ovaj kraći roman donosi zavidan spoj brige za junake i društvo u kojim im je dato da sazrevaju i kako znaju i umeju opstaju, diskretan humor, a sa podosta ironije koja vreba iz prikrajka, neusiljenog šarma i feminističke odrešitosti. I sve to na manje od 200 strana.

Da zavirimo: „Ortensija je pala u očajanje. Ne samo što je Luis bio najbolji Brazilac kojeg je poznavala već i zbog toga što je znala da će njeni zetovi upropastiti njegov posao za manje od deset godina. Nije bila u pravu. Pošlo im je za rukom da ga unište za manje od dve“.

• Vesna Goldsvordi – Gvozdena zavesa (Ljubavna priča)

Ova klimava, a opet i baš tegobna, pa još i predizborna zima donela nam jer priliku da čitamo novi roman uvek na vrhuncu samopostavljenog zadatka Vesne Goldsvordi; Gvozdena zavesa (sa engleskog prevela Nataša Tučev, objavila Geopoetika) nosi nedvosmisleno precizan podnaslov Ljubavna priča, i ovaj roman, očekivano uspeo i osoben, to svakako i jeste.

U Gvozdenoj zavesi pratimo evoluciju jedne varljive ljubavi po raznim adresama i odredištima Istočnog bloka, na zalasku udarnički snevanog socijalističkog sna, i to sa „crvenom princezom“ na čelu te svojevrsne parade likova koji nastoje da u javu pretoče neke svoje sanjarije dok se svet koji ih je izrodio, oblikovao i tako postojano sputavao raspade bez mogućnosti popravke i povratka na staro. Goldsvordi i u Gvozdenoj zavesi pokazuje izrazitu nežnost – nežnost prema likovima, prema epohi i idealu kojima se nije dalo, prema jeziku, te prema uvek pipavoj arhitektonici ovako složeno i detaljistički struktuiranog romana.

Da zavirimo: „Proučavala sam mapu Londona danima pre leta. Ništa mi nije izgledalo novo, osim nedostatka boje. Ništa me nije pripremilo za to. Pre tri sata i dve vremenske zone, kod kuće – jer ta zemlja je još uvek bila moj dom – posada me je dočekala sa pažnjom kakva priliči socijalističkom plemstvu, i ophodila se prema meni sa poštovanjem tokom čitavog leta“.

Naslovni kolaž: Laguna/Dereta/Booka