Prikaz grafičke novele „Nik Kejv – Smiluj mi se“
Piše: Zoran Janković
Nik Kejv – Smiluj mi se (sa nemačkog i engleskog prevela Tijana Tropin, objavila beogradska IPC Media) delo je Rajnharda Klajsta, prekaljenog i cenjenog nemačkog crtača stripova i ilustratora. Nimalo iznenađujuće, a to mora biti naglašeno već pri samom početku svakog iole detaljnijeg prikaza, ovo izdanje se bezrezervno obraća isključivo poštovateljima Nika Kejva ili barem poklonicima njegove muzike, poezije, proze i njegovog sveukupnog značaja. To postaje kristalno jasno već na početnim stranicama ovog vrsnog i odlično upakovanog, stilizovanog i odštampanog srpskog izdanja – Klajst koristi ne samo hronološke skokove, već i upadljive sinkope u pripovedanju, a izlaganje je osnaženo i oneobičeno brojnim i mudro u osnovnu pripovednu nit udenutim referencama i refleksijama na kanonske Kejvove pesme.
I kada se stigne do završnih stranica, stiče se jak utisak da drugačije nije ni moglo – valjalo je pokriti mnoštvo biografske građe, a u isti mah i jasno ocrtati preovlađujući duh različitih era na putu lične i stvaralačke evolucije zbilja začudno plodnog i istrajnog Kejva. Klajst na planu postavke same naracije uspešno odvaja ono krunsko u odnosu na ono što je na duže staze ipak efemerno, te jasno punktira najvažnije kote na njegovom razvojnom putu, počev od mladalački mahnitih traganja pa sve do docnijih prevratničkih tačaka kada je Kejv, nakon silnih preispitivanja i posrtanja, uspeo da nađe svoj glas i njemu odgovarajući izraz. Na tom polju poseban naglasak je ovde, recimo, stavljen na berlinsku eru Kejva i dane, kada je, zahvaljujući Einstürzende Neubauten ekipi i ponajpre blagotvornom i dalekosežnom uticaju koji je Bliksa imao na junaka ove vrsne biografske grafičke novele, Kejv smogao snage da krene dalje… prvenstveno u susret samom sebi.
Povezani članci
Na planu emocija, a među koricama ove knjige, sve naprosto vrvi od iskrenih emocija (što onih koji se tiču Kejvovog životopisa, što onih koje na čitaoce prenosi sam Rajnhard Klajst, nadahnuto se baveći nečim do čega mu je jako stalo) i pomnog promišljanja jednog tako inspirativnog životnog puta. Ovde smo u prilici da pratimo Kejva u potrazi za vlastitom biti i odgovorima na pitanje poput onog koje je potcrtano u drugoj polovini ove knjige – šta ako se čovek zapravo ne boji promena, nego ga obuzima strah da bi stvare mogle da ostanu iste? Sudeći po pročitanom u Smiluj mi se, Kejva nikada nije nosila tiha oluja, već ga je pokretao snažan i bučan uragan, destruktivan, ali, reklo bi se, i neophodan. Ova grafička novela, uz sve već pomenuto, ima snagu da čitaoca nagoni ne samo na empatiju već i na refleksiju, koja, pak, prevazilazi okvire Kejvovog umetničkog opusa u svim pojavnim oblicima. Naprosto, kao u onim snevanim srećnim ishodima, ovo Klajstovo delo kreće od individualnog da bi brzo stiglo do tačke univerzalnog – univerzalno lepog, univerzalno proživljenog i, nadasve, univerzalno indikativnog.
Kada je o samom crtežu reč, Klajst se zadržava na verističkom pristupu uobičajenom strip-izrazu, naravno uz par nužnih otklona u odnosu na tipsko i opšte, ali mora biti istaknuto da je njegov kadar, sve i kada se čini svedenim, pa i ogoljenim, zapravo pun smislenih i prekopotrebnih detalja, dok se u dubini slike neizostavno dešava nešto uzbudljivo i zanimljivo. Crtež, premda nedvosmleno značajan, samo zaokružuje odličan i snažan utisak koji ovo izvanredna knjiga ostavlja na čitaoce, pojašnjavajući, između ostalog, zašto i najcrnja tama ima svoje istinske heroje i zašto i među njima samo neki zaista zavređuju tron više od drugih, bez obzira što im je i sama ideja trona možda tako odbojna i nerazumljiva.
Povezani članci
