Prikaz knjige „Nebulozni poslovi“ Dejvida Grejbera: Mora neko i to da radi

Sve da (iz nekog sumanutog razloga) po strani ostavimo neporecivu zanimljivost teze i njen potencijalno dalekosežni uticaj u nekoj doglednoj budućnosti, knjiga Nebulozni poslovi Dejvida Grejbera mora biti pohvaljena već samo na račun jedne, na prvi pogled, periferne joj dimenzije i jednog bočnog dometa – lakoće sa kojom je izbegao zamku odveć lake i očigledne udarne idejne stavke, odnosno, kako je na 300 i kusur strana teksta sitnijeg proreda i nešto većeg formata knjige uspeo da tu početnu ideju izvarira a da ne zagazi u mulj elipsi, ponavljanja, reciklaže…

Dakle, idejna potka Nebuloznh poslova (prevela Lusi Stivens, kod nas objavila kuća Geopoetika, u ediciji Slobodni svet) je posve jednostavna – ovaj prekaljeni antropolog i aktivista (jedan od osnivača pokreta Okupirajmo Vol strit), kod nas zastupljen i knjigom Utopija pravila, ovde objavljenoj pre nekoliko godina, kreće od preciznog i nedvosmisleno jasnog mu zaključka – milioni ljudi zarađuju (i to podosta) obavljajući tražene a sasvim nebulozne poslove. U pitanju je oblik plaćenog zaposlenja koji je, kako on tvdi, „toliko besmislen, nepotreban ili štetan da čak ni oni koji ga rade ne mogu da opravdaju njegovo postojanje iako, kao deo uslova zaposlenja, osećaju obavezu da se pretvaraju da to nije slučaj”. Da ništa ne bi bilo prepušteno slučaju i može biti ishitrenim i varljivim interpretacijama, Grejber već u uvodu naglašava da tu prevashodno misli na savetnike, konsultante, PR opsenare, koordinatore, stručnjake za pitanja ljudskih resursa i odnosa unutar kolektiva, marketinške nazovi-magove… Dakle, (iz dana u dan sve bujniji) brevijar neproduktivnih i, samim tim, izlišnih zanimanja koja su sama sebi svrhe, koja parazitiraju na tkivu i zdravije ustrojenih društava i zajednica, a kojima se bez izuzetaka u platežnom smislu daje prednost u odnosu na one koji zbilja nečim doprinose – fabrički i fizički radnici, medicinsko osoblje, prosvetari, mehaničari… Ovima drugima, kako Grejber vickasto ali ipak i sasvim ozbiljno ističe, društvo šalje poruku da, uprkos nedovoljnim zaradama, ipak moraju da budu zadovoljni što imaju priliku i što im je ukazana svojevrsna zlatna šansa da se bave smislenim i u društvenom pogledu prekopotrebnim zanimanjima, dok bi njihovim nestankom društvo zastalo za razliku od prvopomenutih čiji radni učinak nekako uvek ostaje neuhvatljiv, nedorečen, nesamerljiv, na koncu, s one strane spoznajnog.

Grejberova ključna teza je, dakle, ciljano jednostavna, dok ni traga simplifikacija nema u onome što sledi; autor se ne oslanja na puku i uvek prisutnu i zgodnu zavodljivost levičarskog zanosa i pokušaja da se makar na stranicama ovakvog ili sličnih štiva bije boj za pravičniji i zdravije postavljen svet, osnažen smislom, inteligencijom, što konkretnijom svrhom. On detaljno i pregledno, smirenim glasom, a, pritom, i zarazno duhovito ilustruje tu svoju inicijalnu tezu, pružajući dug niz dokaza za njenu tačnost, ali i brojne aspekte iz čijih uglova se narečeni fenomen našeg doba i novijeg kova može posmatrati. Sve ovo, naravno, ako čitalac kreće od zdravorazumske i empatične pozicije nekoga ko bi da podrobnije razume koren stanja stvari ne bi li potom sam za sebe izvagao ima li nam uopšte nade i spasa i, najposle, zaslužujemo li išta bolje i promišljenije. Već sami nazivi poglavlja govore dosta toga zanimljivog: Zašto oni sa nebuloznim poslovima često govore da su nesrećni? Kako je imati nebulozan posao? Zašto sve više ima nebuloznih poslova? Zašto se naše društvo ne buni protiv porasta nebuloznih poslova? Šta su politički efekti nebuloznih poslova i može li se nešto povodom te situacije uraditi?…

Iz ove knjige možete, recimo, saznati šta u tom kontekstu rade siledžije, šta zakrpe, šta lakeji, šta štrikleri, a šta rade dodeljivači zadataka, kao i o nebuloznim poslovima drugog reda i da li je uopšte izvodljivo raditi nebulozan posao i ne biti toga svestan. U tom delu Grejber navodi i sledeće: Trebalo bi za kraj da dodam da je bila jedna klasa ljudi koji ne samo da su poricali da su im poslovi besmisleni, već su bili i potpuno netrpeljivi prema ideji da je ekonomija protkana nebuloznim poslovima. To su bili – sasvim predvidivo – vlasnici biznisa, kao i oni zaduženi za zapošljavanje i otpuštanje… Niko, insistirali su, nikada ne bi trošio kompanijski novac za nepotrebnog radnika… U svojoj suštini Grejberovi zaključci su neosporno porazni i duboko onespokojavajući, i lako se može desiti da i ova knjiga ukazuje na ono očigledno i nepremostivo – bolji svet, u ovim dobrovoljnim ili nametnutim okovima, teško da je zaista moguć. Ipak, Grejberovo izlaganje je nadahnuto, poletno, vrcavo, duhovito, u neku ruku oprečno sumornoj temi i bolnim istinama na kojima počiva, a opet nekako i posve saobrazno ideji koja je pogonsko gorivo ove prekopotrebne nam knjige.

U tom pogledu i ne samo u tom pogledu, ovo je izvrsno štivo, čiji sveukupni značaj prevazilazi krupne mu kvalitativne domete. I za sam kraj još jedan rečit navod: Ne postoje pokreti protiv nebuloznih poslova. To je delom zato što većina ljudi ne vidi umnožavanje nebuloznih poslova kao problem, ali i zato što bi, kada bi to bio slučaj, bilo teško zbog takvog problema organizovati pokret. Kakve bi lokalne inicijative takav pokret mogao da predloži? Mogli bismo da zamislimo sindikate ili druge radničke organizacije kako pokreću inicijative protiv nebuloza na svom radnom mestu, ili čak u određenim delatnostima – no, oni bi se verovatno zalagali za eliminisanje nebuloza iz pravih poslova, a ne za otpuštanje ljudi sa nepotrebnih pozicija.

Fotografije: Geopoetika