Prikaz knjige „Plamen“ Lenarda Koena: Tamo gore usred gore partizanske vatre gore…

Pre dve godine u glavnom gradu naše domovine gostovao je Sem Firstenberg, svakako značajan i opravdano cenjen autor u svetu borilačkih B filmova (Američki nindža 1& 2, Avenging Force, Revenge of the Ninja, Ninja III…) i tom prilikom je, bez uvijanja, staloženo i svesno autoironično upravo potpisniku ovih redova pojasnio da se poslednjih godina silom prilika ne bavi svojim rediteljskim poslom, već je deo industrije nostalgije. Firstenberg i znameniti Koen se nalaze na poprilično udaljenim polovima popularne kulture, ali ih sjedinjuje još nešto osim delimičnog porekla – naime, obojica su vidno setne pojave i obojica su dobro razumela snagu i neophodnost dva snažna potporna stuba popularne kulture – važnost predavanja onome što se ponajbolje i najtemeljnije oseća i značaj nostagije.

A, evo, od pre nekoliko sedmica ne samo i ne nužno Koenovi fanovi i poštovaoci, nego i šire shvaćeni nostalgičari, u prilici su da u prevodu na srpski jezik čitaju i sveobuhvatno koncipiranu i u delo sprovedenu knjigu jednostavnog i kratkog naziva Plamen (preveo Vladimir Kopicl, objavila beogradska Geopoetika), u kojoj su obuhvaćene Koenova poezija, njegove pesme, njegove beležnice i prateći crteži. Knjigu otvara i kratka i iznimno informativna urednička beleška iz pera Roberta Fagena i Aleksandre Plešojano u kojoj je pregledno i rečito objašnjena struktura i konkretno ustrojstvo ove Koenove testamentarne knjige, izvedene na osnovu autorovih jasnih uputstava po pitanju organizacije knjige.

Prvi deo, dakle, sadrži 63 pesme koje je on lično morao da strogo izabere, i to iz riznice neobjavljenih radova nastalih tokom više decenija (Koen je te 63 pesme smatrao dovršenima). Sledi deo sa pesmama koje su tokom tog svog evolutivnog puta postale tekstovi sa njegova četiri poslednja albuma, uz napomenu da su svi tekstovi za Lenardove pevane pesme nastale kao poezija. Treći deo, pak, predstavlja izbor zapisa iz Lenardovih beležnica, koje je on istrajno unosio od baš mladih dana pa sve do samog poslednjeg dana svog života. Uz sve to, Koen je poželeo da objavi i svoj govor sa uručenja nagrade Princ od Asturije, koju je primio u Španiji pre sada već jedanaest godina. Kako je već pomenuto, sve ovo prate i Koenovi crteži, koji, nimalo iznenađujuće, nisu samosvrsishodni ukrasi, već sasvim komplementarna i prirodna dopuna onome što možemo označiti kao njegov pesnički i širi autorski i kreativni, a na prvom mestu životni svetonazor, koji je, pak, ponajpre oblikovan davanjem prednošću poeziji i umetnosti.

Samu knjigu otvara takođe kratak, ali izrazito značajan i dirljiv predgovor Adama, Koenovog sina, koji jasno mapira ključne koordinatne tačke za razumevanje ove višekrake i oproštajne Koenove zbirke. Već u prvom pasusu tog svog predgovora Adam Koen istakao je sledeće: „Često mi je pominjao da je on, kroz sve strategije umetnosti i življenja koje je sprovodio tokom svog bogatog i komplikovanog života, nepokolebljivo želeo da zastupa shvatanje kako je pisanje njegova jedina uteha, njegov istinski cilj i svrha“. Naravno, ovo je posve lako verovati, baš kao što je lako poverovati u Adamov prikaz oca kao čoveka okruženog hartijama, koji je iskreno voleo skromna sredstva (rada), a ubedljivo zvuči i podsećanje na refrenski učestalo pojavljivanje vatre (dakako, u raznim pojavnim joj oblicima) u delu Lenarda Koena, što onda podrazumeva izabrani krovni naziv ove rečite zbirke, a što je kulminiralo u stihu sa oproštajnog mu albuma, stihu koji jasno potcrtava životne nazore i tematske opsesije Lenarda Koena: „Ako poželiš mračnije, ubićemo plamen“.

Naravno, uvek je malo prostora za temeljniju analizu ovako opsežno predočene poezije koja, dakle, proističe iz više krakova Koenovog pesničkog stvaralaštva. Ono što je, pak, lako utvrditi je sledeće – i u među koricama Plemena predočenoj poeziji Koen je maestralan pesnik čiji je svetonazorski i stvaralački vizir čvrsto postavljen na samoj tački ukrštanja melanholije, tihe borbenosti, lekovite (samo)ironije, neglumljenog čovekoljublja i najzdravije moguće zagledanosti u sebe, a u kontekstu nužnog postojanja u svetu koji kao takav ničim nismo birali. Dobar deo gorenavedenog zatičemo u pesmi Da li sam bio sam, koja počinje ovako: „Da li sam bio sam kad smo se zarekli našoj istini? Da li sam bio sam ili si tu bila i ti? Bilo je i iskušenja više od tri. Da li sam bio sam ili si tu bila ti? Da li sam bio sam kad misao nam se rastavi?…“

Ako to već u samo zametku svake priče o Plamenu nije stopostotno jasno, Plamen zahteva potpune posvećenike Koenovom stvaralaštvu, i u tom smislu (i, naravno, ne samo u tom smislu) ovo izdanje predstavlja vrhunsku knjišku dragocenost. A ono što vas očekuje na stranicama ove knjige jedak je i krajnje ilustrativan ekvivalent lepoti koju svako malo spoznajemo u Koenovim muzičkim/pevanim pesmama. Čitanje Plamena, naprosto, prati impresija vrhunske lepote prepoznavanja i samospoznaje, slično onom utisku kada po zna koji put slušate suštinski neponovljivu In My Secret Life. Uostalom, i sam Koen je u narečenom svečarskom govoru istakao značaj lepote bivanja, u smernom i mudrom uputstvu koje glasi: „Uputstva? Uputstvo da nikad ne treba jadikovati tek tako. Da ako bi neko da izrazi veliki neizbežni poraz koji nas sve čeka, onda to mora da se čini unutar strogih granica dostojanstva i lepote“.

Naslovna fotografija: commons.wikimedia.org