Prikaz romana „Serotonin“ Mišela Uelbeka

Piše: Zoran Janković

Istini za volju, poznata mustra je i u Serotoninu jasno vidljiva. Po uzoru na nauk starih majstora tzv. lepe književnosti, premda se Uelbekova proza istrajno opire možda i ponajpre tom uvreženom pojmu „lepog“, ali i idejnoj baštini zlatne ere Holivuda, u žiži žiže i ovog njegovog romana je intrigantan glavni junak, dok je sam zaplet svesno zadržan na tački puko nužnog, čak možda i rudimentarnog, u meri u kojoj je neophodno da Serotonin dobije obličje i narativne književnosti. Malo je reći potišteni inženjer agrokulture, sitan šraf u hiperbirokratizovanom hijerarhijskom zamešateljstvu Evropske unije, razočaran u ama baš sve i svašta, dobrim delom i u sebe i u svoje protraćene lične potencijale, u koje, doduše, nikada zbilja nije ni verovao niti polagao preteranu veru, još jedan je tipičan Uelbekov antijunak, još jedna pritajeno tragična figura sveopšteg posrnuća i besmisla. Uz to, predstavlja još jedan znakovit primer Uelbekove genijalnosti i zadivljujuće elegancije sa kojom od tipskog i naoko prvoloptaškog stiže do upečatljivosti i univerzalnosti, koja seže i daleko izvan granica Francuske, frankofonog dela planete i/ili Evropske unije. Uelbekov junak smehotresno pretencioznog imena, čija pompeznost ga poput senke teških okova prati kroz život neznatne jedinke u svetu sličnih ili istovetnih, Floran-Klod Labrus, i ovog puta jeste uverljiv everyman, odraz mnogo čega trulog i davnih dana potrošenog, izmanipulisanog i potvrđeno jalovog u današnjem svetu zapadne civilizacije, ali postavka koja u Uelbekovom vrsnom izvođenju iznova i iznova pokazuje i dokazuje svoju dokazanu potentnost.

Njegov stari-novi junak Floran-Klod Labrus, dotučen beskorisnošču svoje radne persone ali i novim porazom na planu nekakve ljubavi i propuštene šanse za bliskost, koja bi pružila barem na tom, tek jednom od frontova, privid bliskosti i ispunjenosti smislom i nečim suštinskim a očito i preko potrebnim mu, donosi odluku da iskorači iz svog dosadašnjeg života. Naravno, budući da je Uelbek stari znanac i ovdašnjih čitalaca i istinski knjiški superstar i u Srbiji, sasvim je jasno da taj Labrusov iskorak neće biti zamašan i konsekventan kao korak glavnog junaka Valdena Henrija Dejvida Toroa, evidentnog uzora i praoca svih priča ovog ili sličnog kova. Labrus je, hteo-ne hteo da to prizna i verbalizuje, čedo svoga vremena, nošen strahovima i nesigurnostima svoga doba, ogrezao u solipsizam od čijeg se bremena ne da tek tako uteći, sputan obzirom i prema vlastitom konformizmu (Labrus u prvom naletu priprema za beg, recimo, detaljno traga za hotelom koji toleriše strastvene pušače!), jalov i u nastojanju da se liši onoga što nepogrešivo, intuitivno oseća kao muku koje se napokon mora rastosiljati. Konsekventniji beg se odlaže prisećanjima na bivše voljene i saputnike, jednako zarobljene između nikad do kraja artikulisanih htenja i fatuma koji obično ne prašta olako.

U tom smislu, Labrus je Prometej sputan okovima svog i ovoga doba, uz hiperciničnu ogradu da njegovo oslobođenje neće ništa dobro ili blagotvorno doneti ni njemu ni društvu od koga nastoji da utekne. On je, baš kao i mnogi Uelbekovi raniji junaci, begunac sitnog i bojažljivog koraka, reklo bi se, prestrašen i nesiguran u stvarnu delotvornost slobode ka kojoj je naoko krenuo da hrli, što sve ovog protagonistu Serotonina dovodi u analogijsku ravan i sa rođacima mu iz Uelbekovog pripovedačkog univerzuma, ali u isti mah i sa dobrim delom onoga sa čime se nose brojni među nama, naravno, sa neophodnom individualnom kulturološkom ili drugom varijacijom na tu samozadatu a sveprisutnu temu.

Osim empatije i lakoće, pa i brige uz koju se prati Labrus u tom svom krivudavom i slino digresivnom putu samoemancipacije, Uelbek nas u ovom svom novom romanu daruje i uvek dobrodošlim i nepogrešivim tiradama na stanje stvari, koje prevazilaze sferu pominjanog birokratskog usuda i besplodnosti kosmosa Evropske unije. Uelbek je i ovog puta i neodoljivo šarmantan i ubojito efektan u toj svojoj neizostavnoj ostrašćenosti sa kojom se obrušava u nastojanju da uz podosta zavodljivog cinizma i fatalizma barem ismeje krivde i pogrešna ustrojstva onog čime se mnogi diče i što doživljavaju krunskim delom svog identitetskog štita na mikro ili na nekom širem, društvenom nivou. Pomenute tirade već u tom prvom svom naletu prevazilaze isprva nametnut tematski okvir srdžbe zbog stanja u tom ipak mikrouniverzumu pogrešno ustrojenih i u samom zametku destruktivno koncipiranih agrarnih politika u združenom delu Evrope, i Uelbek iznova nepogrešivo poentira i na tom aspektu svog književnog pristupa, a širina zamaha i ta lakoća sa kojom širi vizir i potom skladno užu temu preobraćuje u širi talas gneva i osude i ovog puta daje povoda za sasvim zaslužene analogije i poređenje sa velikim Blezom Paskalom. Osim toga, i u Serotoninu Uelbek je i vrsni balanser na tankom i napetom užetu pop-kulturnog doba, što se i ovog puta ponajpre ogleda u lakoći tog nimalo intruzivnog pristupa, što na koncu čini da se i Serotonin čita bez imalo muke, poput najlagodnijeg štiva, nudeći već tu iza ugla direktno u um čitaoca rafalnu paljbu na temu tog krivo sraslog sveta koji delimo i koji, čini se, udruženim snagama, i postojano sladostrasno razaramo, uključujući, pritom, u širem smislu i naše lične, neznatne i tako krhke i vazda upitne egzistencije.

Premda njegovi junaci neizostavno grcaju pod težinom pokušaja promene, premda na osetljivom oku nimalo ugodan način posrću na tom putu ka iluziji nekakve lične odvažnosti, sam Uelbek više nema potrebe da hrli putem proširenja područja vlastite borbe. On je već dugo svoj na svome, neposlušan, drzak, polemičan, provokativan i nepopravljivo gorak, a Serotonin nam prikazuje sve to, kao i majstora koji, na krilima jasnih poriva i samopouzdanja, stvara relaksirano i posve smirene ruke koja drži to vešto metaforično pripovedačko pero.