Pročitali smo „Nađi me“ Andrea Asimana – nastavak romana „Zovi me svojim imenom“

Veliki svetski uspeh filma Zovi me svojim imenom Luke Gvadanjina (u Srbiji prikazanog pod nesrećnim naslovom Skrivena ljubav) skrenuo je pažnju na stvaralaštvo Andrea Asimana, do tada slabo poznatog američkog pisca čiji je roman poslužio kao predložak za scenario. Tako je Asimanova knjiga, objavljena nekih deset godina pre filmske adaptacije, postala veoma popularna i čitana. Zakasneli uspeh Asimanovog romana bio je zaslužen, imajući u vidu da se radi o izuzetno uspelom delu koje se veoma lepo prepliće/dopunjuje sa filmskom adaptacijom – o čemu sam početkom 2019. godine već pisao u članku za City Magazine.

Nedavno se u svetskim i našim knjižarama pojavio roman Nađi me – najavljen kao nastavak dela koje je proslavilo Asimana (za srpsko izdanje je zaslužna izdavačka kuća Štrik, koja je objavila i Zovi me svojim imenom, a prevod ovoga puta potpisuje Tatjana Bižić). Uspeh filma je bio toliki da su mnogi bili zainteresovani da saznaju „šta je bilo posle“, te da li su Elio i Oliver dobili još jednu šansu za ljubav. Gvadanjino je nedugo nakon premijere adaptacije izjavio da ima želju da režira nastavak, a nedugo zatim se oglasio i Asiman kako bi obavestio javnost da je novi roman o Eliju i Oliveru u izradi. E, tu se javio jedan problem, uz to prilično krupan…

Da se podsetimo… Roman i film opisuju događaje koji su se odigrali tokom jednog vrelog leta u Italiji krajem 80-ih godina prošlog veka, a sa fokusom na odnos sedamnaestogodišnjeg Elija i sedam godina starijeg studenta iz Amerike, Olivera, koji je došao da pomogne Elijevom ocu Sebastijanu oko naučnog rada. Film se završava nedugo nakon letnje romanse dva mladića, u trenutku kada Elio sazna da će se Oliver uskoro oženiti. U romanu se priča nastavlja: na poslednjih dvadesetak stranica je već opisano „šta je bilo posle“, uključujući i ponovni susret dvojice ljubavnika, sada već zrelih muškaraca, nakon gotovo dve decenije razdvojenosti. Zašto se onda vraćati priči koja je već ispričana i zaokružena – barem kada je njena književna inkarnacija u pitanju?

Odgovor na to je jednostavan. Naravno, tu je finansijski aspekat ovog poduhvata (uspešni romani dobijaju nastavke, poznata je praksa), ali uz to i, rekao bih, Asimanova želja da Gvadanjinu obezbedi predložak za novi film. Kako je planirano da film bude snimljen u nekoliko sledećih godina, fokus narativa nije mogao da bude na onom što se dogodilo dvadeset godina kasnije, pošto bi to podrazumevalo da se za uloge Elija i Olivera angažuju drugi, stariji glumci (a očigledno je Asimanu bilo jasno da u nastavku moraju da glume Timoti Šalame i Armi Hamer čija je saigra učinila prvi film toliko upečatljivim). Sve je to zahtevalo određene kompromise, tim pre što je Asiman epilogom u prvom romanu sebi prilično vezao ruke, pa se pišući Nađi me morao da se snalazi kako je znao i umeo, često protivrečivši i samom sebi. Rezultat toga je jedan veoma čudan roman koji poseduje neke od kvalitete koje su Zovi me svojim imenom učinile tako prijemčljivim (Asimanov stil pre svega, liričan i naglašeno intelektualan, bremenit setom i začinjen sa dosta erotike), uz to pružajući (novo) razrešenje Oliverovog i Elijevog odnosa, ali koji istovremeno deluje nepotrebno. U svojoj biti, Nađi me i nije nastavak prethodnog romana, već njegov svojevrsni dodatak namenjen samo najvećim poklonicima. Nešto poput bonusa na blurej izdanju filma – u najkraćem: može, a i ne mora.

Nađi me je podeljen na četiri segmenta nejednake dužine čiji naslovi uglavnom sadrže muzičke reference (što je sasvim prikladno, imajući u vidu da u romanu muzika zauzima veoma važno mesto). Roman otvara segment Bdenja koji se odigrava nekih 10 godina nakon leta tokom koga su se zavoleli Elio i Oliver. Priča počinje u vozu koji ide iz Firence do Rima, a mi upoznajemo glavne likove: sredovečnog gospodina iz čije vizure sagledavamo događaje i ljupku dvadeset petogodišnju lepoticu sa psom. Od Elija i Olivera ni traga. Doduše, relativno se brzo otkriva da je sredovečni gospodin Elijev otac Semjuel koga smo upoznali u prethodnom romanu (u filmu ga glumi odlični Majkl Stalbarg). Samo, zar na kraju Zovi me svojim imenom nismo saznali da se dobri profesor upokojio? Jeste, ali ovo je prilika da se malo vratimo u prošlost, te da ga bolje upoznamo. Asiman svog junaka „časti“ lepom Mirandom, njegovom prvom ozbiljnom vezom nakon razvoda od Elijeve majke (koji je samo uzgred pomenut), a Bdenja se prvenstveno bave njihovim odnosom: upoznavanjem, udvaranjem, prvim poljupcem i prvim seksom, planovima za budućnost… Sve to ugurano u nekoliko dana provednenih u Rimu, sa Elijem koji se pojavljuje na samom kraju ovog segmenta. U književnoj i filmskoj verziji Zovi me svojim imenom je jasno rečeno da je Semjuel kao mlad bio u iskušenju da se upusti u vezu sa jednim muškarcem, ali da je odustao od toga i da se na kraju opredelio da živi konvencionalni heteroseksualni život. Iako sa Mirandom priča o svojim prethodnim ljubavima, Semjuel se ovoga puta na priseća ove reklo bi se važne epizode – kao da je nije ni bilo. Bdenja su najduži segment u knjizi (obuhvataju gotovo polovinu romana – nekih 110 stranica) i sasvim solidno funkcionišu kao romansirana priča o čoveku koji u zrelim godinama otkriva svoju životnu ljubav (oličenu, kako to već obično biva, u liku i telu dvostruko mlađe žene) – ali ono što se događa između Semjuela i Mirande nema puno veze sa prethodnim romanom.

Kadenca je smeštena u Pariz i okolinu, a ispričana je iz vizure Elija koji je već petnaest godina rastavljen od Olivera (znači, događa se nekih pet godina nakon Bdenja). Elio je u međuvremenu bio sa mnogo žena i još više muškaraca, ali svoju prvu pravu ljubav nije preboleo. Tada se u njegovom životu pojavljuje Mišel, markantni pedesetogodišnjak. Dvojica muškaraca započinju vezu koja veoma brzo postaje veoma ozbiljna (ljubavni zapleti kod Asimana su, to sada već postaje pravilo, skoncentrisani na nakoliko dana ili nekoliko nedelja – sve mora da se dogodi odmah i da što pre bukne poput petrovdanskih lila). Imajući u vidu da se u završnici prethodnog romana Elio ispovedio kako je posle Olivera mnogo njih delilo njegov krevet, ali da je samo Oliver, iako odsutan, ostao njegova jedna velika ljubav, čudi pojava Mišela koji, kako Kadenca odmiče, postaje sve važniji deo mladićevog života, u neku ruku „novi Oliver“. Za par destina strana kraća od Bdenja, Kadenca u svojoj završnici donosi jednu sasvim nepotrebnu misteriju u kojoj se istražuje mladost pokojnog Mišelovog oca i njegova (moguća) romansa sa jednim šezdesetogodišnjim Jevrejinom uoči izbijanja Drugog svetskog rata (u Nađi me je očigledna Asimanova fascinacija ljubavnicima među kojima je višedecenijska razlika u godinama).

Kapričo je pre svega zanimljiv zato što ovaj segment pripoveda Oliver, tako da po prvi put možemo da „zavirimo“ u njegove misli. Elio mu jeste često na umu, nije ga zaboravio iako je prošlo gotovo 20 godina od njihovog leta ljubavi, mada ima i drugih prepokupacija – nije mu, naime, lako da odluči ko će mu biti sledeći ljubavnik ili ljubavnica (trenutno su u opticaju Pol i Erika koji dolaze na Oliverovu oproštajnu zabavu u njegovom njujorškom stanu). Pojavljuje se i lik Oliverove supruge Mikol, s tim da je samo zagreban – pa zapravo ne saznajemo ništa zaista bitno o ženi sa kojom je Oliver proveo dve decenije, dobio dvoje dece i zbog koje je ostavio Elija. Sve je samo u naznakama i crticama, što i ne čudi imajući u vidu da se Kapričo prostire na svega tridesetak stranica. Nakon solidnih mada nepotrebnih (bar u tom obimu) Bdenja i Kadence čiji zaplet u nekom trenutku odluta u ćorsokak, Kapričo ne donosi prekopotrebno osveženje. Naprotiv. Ovo je ubedljivo najslabiji segment u novom romanu, a Asiman se dobrano zapetljao u sopstvenoj priči. Završni Da kapo nastavlja tradiciju po kojoj je svaki sledeći segment kraći od prethodnog. Na poslednjih desetak stranica Oliver i Elio se ponovo sreću i priča (konačno) prestiže događaje opisane u završnici prethodnog romana. Paradoksalno, deo koji bi trebalo da bude najduži i najrazrađeniji – najkraći je, a uz to nije sasvim u saglasju sa ranije ispisanim stranicama. Razočaravajuće. Kada se sve oduzme i sabere, Nađi me je jedno prilično veliko razočaranje. Uostalom, „ceđenje drenovine“ retko kada rezultira rezultatom vrednim hvale. Asiman je nastavku morao da priđe hrabrije i da sve osmisli kako treba, ovako ostaje utisak zbrzanosti i nerazrađenosti. Ostaje da se vidi u kojoj meri će se Gvadanjino oslanjati na ovaj roman prilikom rada na planiranom nastavku filma Zovi me svojim imenom. Verovatno će nešto od Asimanovog materijala moći da se iskoristi, mada adaptacija nikako neće biti onoliko verna koliko je to bilo prethodni put. Neophodno je tu dosta prerada i pomeranja, pa ostaje žal što ono što je potrebno Asiman nije već uradio kada je pisao Nađi me. On možda jeste tražio, ali nije uspeo da pronađe pravi pristup, pravu razmeru, pravi ton. Trebalo je da se više potrudi. Ne samo zbog čitalaca, već i zbog sebe samog. Nakon sjajnog romana kao što je Zovi me svojim imenom, ne treba u javnost izlaziti sa ovako nejakim delom. Jednostavno ne ide.

Naslovna fotografija: Đorđe Bajić