Prolećni triptih knjiga iz Booke

Početak proleća Booka obeležava objavljivanjem tri sjajne nove knjige, svake vrhunske u svom žanru. U pitanju su jedan roman, jedna zbirka priča i jedna antologija.

Izdavačka kuća Booka krajem marta objavila je knjigu 2020 – jedinstveni književni poduhvat – zajednički dnevnik šestoro pisaca s prostora bivše Jugoslavije koji kroz svoje intimne ispovesti svedoče o godini koja je duboko potresla čitav svet.

Krajem 2019. Lana Bastašić je došla na ideju da šestoro mladih pisaca iz šest država s prostora bivše Jugoslavije u 2020. piše zajednički dnevnik u kom će svako od njih beležiti svoje doživljaje.

Činjenica da ni ona ni ostalih petoro – Luiza Bouharaoua, Dijana Matković, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić i Nikola Nikolić – nisu mogli ni da pretpostave da će pisati o godini koja će promeniti život čitave planete, ovom dnevniku daje poseban šarm.

U zajedničkom dnevniku 2020. njih šestoro iz različitih perspektiva opisuje ono kroz šta je čitav svet prošao – zbunjenost i frustracije, nepromišljenost i odlučnost, samoću i čežnju za drugima, kao i banalnost i izuzetnost svakodnevnih malih stvari.

Uprkos različitostima autora, ili možda baš zbog njih, ovaj polifonični dnevnik podvlači da smo povezani više nego ikad, da nismo sami u svojoj usamljenosti, strahovima i nadanjima, i da postoji jezički i kulturni prostor koji delimo.

Lana Bastašić (Zagreb, 1986) objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010), Vatrometi (2013) i Mliječni zubi (2020), knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015), zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014) i roman Uhvati zeca (2018), za koji je dobila Evropsku nagradu za književnost 2020.

Luiza Bouharaoua (Split, 1985), spisateljica, prevoditeljka i osnivačica udruženja Skribonauti, objavila je zbirku priča Jesmo li to bili mi (2019) i uredila kolaborativnu zbirku priča zatvorenica Ženske kaznionice u Požegi i savremenih spisateljica Nastavi priču (2020).

Rumena Bužarovska (Skoplje, 1981) objavila je zbirke priča Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Koautorka je večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

Danilo Lučić (Beograd, 1984) autor je dve zbirke pesama: Beleške o mekom tkivu (2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (2017), kao i zbirke priča Sazrevanje modrica (2020). Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs.

Dijana Matković (Ljubljana, 1984), spisateljica, novinarka i urednica, objavila je zbirku priča V imenu očeta (2013) i esejistički roman Zakaj ne pišem (2021). Osnovala je i uređivala časopise Airbeletrina i Državljanska odgovornost, a trenutno je urednica levičarskog portala Disenz.

Nikola Nikolić (Podgorica, 1989) objavio je tri romana: Čvor (2011), Meandar (2014), Sirene za uzbunu (2019), i zbirku priča Atakama (2016). Autor je serijala razgovora s piscima iz regiona na portalu Kombinat.

Izdavačka kuća Booka je krajem februara objavila zbirku priča Trojica za Kartal Miljenka Jergovića, jednog od vodećih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije.

Trojica za Kartal su zbirka od 29 priča, u kojoj se pisac vraća u opkoljeno Sarajevo opisano u kultnoj zbirci Sarajevski Marlboro iz 1994. U njima Jergović kroz male događaje i pojedinačne sudbine govori o strahovima, željama i nadanjima, kako svojim, tako i onim njegovih ondašnjih sugrađana.

Kao i u Sarajevskom Marlboru, Jergović ne opisuje direktno borbe, krvoproliće, pogibije u potrazi za hranom ili vodom, već uspeva da dočara užase rata pišući o običnim ljudima u nenormalnim okolnostima. Upravo u tome se ogleda sva potresnost ovih priča.

U tematskom smislu, po rasporedu priča i strukturi, Trojica za Kartal je, kako sam autor kaže, „kopija Sarajevskog Marlbora“, premda nijedna priča nije ponovljena – otuda i podnaslov Sarajevski Marlboro remastered. Nove priče nisu iznova ispričane stare priče, jer Jergović govori o sudbinama drugih ljudi koji sa onima iz prve knjige dele nemogućnost bežanja i život pod snajperskim mecima i granatama.

Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966) književnik je i novinar koji živi na selu nedaleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983, a prvu pesničku zbirku Opservatorija Varšava 1988.

Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča Sarajevski Marlboro iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Zatim objavljuje još nekoliko zbirki priča (Mama Leone, Inšallah Madona, Inšallah) i desetak romana, među kojima su Vjetrogonja Babukić i njegovo doba, Rod, Dvori od oraha i Ruta Tannenbaum.

Poljski prevod njegovog romana Srda pjeva, u sumrak, na Duhove dobio je 2012. u Vroclavu književnu nagradu Angelus za najbolju knjigu Srednje Evrope. Trojica za Kartal su njegova šesta zbirka priča. Dela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.

Izdavačka kuća Booka početkom marta objavila je Zemlju drugih Lejle Slimani, impresivnu porodičnu sagu smeštenu u Maroko sredinom prošlog veka uoči rata za nezavisnost.

Lejla Slimani se u Zemlji drugih, prvoj knjizi iz planirane trilogije, oslanja na inspirativnu priču svoje porodice. Deset godina koje roman pokriva su godine sve većih tenzija koje će dovesti do nezavisnosti Maroka 1956. godine.

Roman opisuje brak između Francuskinje Matilde i Marokanca Amina koji se u Drugom svetskom ratu borio u francuskoj vojsci. Posle rata par se naseljava u Maroku i Matilda se bori s nepoverenjem koje izaziva kao strankinja, pokušavajući da odgaji dvoje dece u svetu čija pravila ne razume.

Slimani ogoljeno prikazuje žensko iskustvo rata, podređenost opravdavanu tradicijom i pokušaje pobune protiv nje. Kompleksna priča koja otvara pitanje identiteta i pripadnosti, govori i o često suprotstavljenoj odanosti porodici i zemlji.

Kako Gardijan (The Guardian) navodi, Slimani „demonstrira svoju magiju na istoriji vlastite porodice, s instinktom za detalje koji izazivaju najjači šok“. Njujork tajms buk rivju (The New York Times Book Review) ističe da „roman ogoljava intimno i razdiruće žensko iskustvo rata i trauma izazvanih njime“ i da je „Matildino putovanje u zemlju drugih obred prolaska kroz jezik, majčinstvo i rat, a Slimani majstorski beleži sve te nijanse“.

Salman Ruždi je za Zemlju drugih rekao da je u pitanju „izuzetan, snažan roman proslavljene autorke“ u kojem se „lični i društveni život i svakodnevica živahno prostiru na ovim stranicama, a mi duboko saosećamo s porodicom u središtu istorijskog sukoba“.

Lejla Slimani (1981), književnica, novinarka i zagovornica ženskih i ljudskih prava, rođena je u Rabatu, od oca Marokanca i majke francusko-alžirskog porekla. Nakon srednje škole dolazi u Pariz, gde je diplomirala na pariskom Institutu za političke studije. Okušala se kao glumica, ali se 2008. ipak opredeljuje za novinarstvo i počinje da piše za časopis Mlada Afrika. Živi i radi u Parizu.

Svoj prvi roman U vrtu ljudoždera objavila je 2014. Njen drugi roman, Uspavaj me (2016), osvojio je prestižnu Gonkurovu nagradu i preveden je na više od trideset jezika. Objavila je i nekoliko knjiga eseja, od kojih Seks i laži: seksualni život u Maroku (2017) sadrži ispovesti žena s kojima je razgovarala dok je bila na književnoj turneji po Maroku.