„Teskoba večeri” – roman u kom se prepliću nevinost i okrutnost

Neugodnost je dobra, u neugodnosti smo iskreni.

Ovo su reči pastora iz romana Teskoba večeri i ujedno jedna od premisa na kojoj počiva ovaj roman Marike Lukas Rejnefeld, ovenčan Međunarodnom Bukerovom nagradom. Naslov romana nosi u sebi reč teskoba, međutim, ovo je preslaba reč za ono o čemu roman zapravo govori. Priča počinje tako što desetogodišnja Jas Milder, dete koje odrasta u strogoj zemljoradničkoj porodici u ruralnim delovima Holandije, predoseća da će otac da joj ubije zeca kog čuva kao ljubimca. Ophrvana strahom, ona moli Boga da uzme njenog brata Matisa umesto zeca. A onda Matis jednog dana odlazi na klizanje sa kog se nikad ne vrati. On propada kroz led i smrzava se do smrti. Ono što sledi je prikaz porodice koja se nosi sa tom nesrećom – roditelja koji blede i nestaju i dece koja su prepuštena sama sebi.

Porodica u kojoj ova deca odrastaju je veoma religiozna, a to je iskustvo koje je sam/a autor/ka deli sa protagonistkinjom romana. Naime, Marike Lukas Rejnefeld je odrastao/la u jednoj takvoj porodici koja se bavi zemljoradnjom. Nažalost, to nije jedina zajednička tačka koju autor/ka ima sa junacima romana – i on/a je izgubio/la brata u detinjstvu, tako da je ovaj roman u velikoj meri autobiografski. Ovo su deca koja odrastaju u konstantnom strahu od svevidećeg, okrutnog Boga koji samo čeka da ih kazni za sve neposlušnosti. A njihovi roditelji, zaslepljeni religijom, zaboravljaju da su ta deca bića od krvi i mesa, što samo postaje sve gore i gore nakon Matisove smrti. Za ove roditelje, sve što je telesno je prljavo i gadno, a krave koje gaje su im važnije od sopstvene dece. Veterinar dolazi za svaku sitnicu, dok se problemi koje Jas ima sa stomakom rešavaju bez prisustva lekara. Ova strašno zanemarena deca tada grade svoj svet u kom ispituju granice telesnog, kao i smrtnost koja je svojstvena svakom biću. Istražujući sopstveno telo i njegove granice, oni će raditi neke stvari koje čitaocu izazivaju neugodnost. Pošto su učeni da je čovek u neugodnosti iskren, ove njihove igre su za njih samo način da sami sebi objasne bratovljevu smrt – užasno sećanje koje njihovi roditelji uporno pokušavaju da kontrolišu strahom od Boga. Pored toga što je ovo knjiga o patnji, ovo je takođe i knjiga o dečjem pokušaju da proniknu u svet odraslih, dečjoj znatiželji i o onome u šta se ona pretvori zbog roditeljske nebrige. U porodici Milderovih, ova deca prelaze put od radoznalosti do opasnih eksperimenata na telu, ubijanja životinja i samopovređivanja.

Marike Lukas Rejnefeld piše sirovo, poetično i provokativno. Teskoba večeri je roman prepun živopisnih opisa i simbola koji su tu da tu sliku o bolu dodatno pojačaju. Dok čitate ovaj roman, ne bi vam palo na pamet da je ovo nečije debitantsko delo. Toliko je dobro napisano, toliko iskreno i prepuno emocija za koje se vidi da su dugo bile potisnute. Ovakvo odrastanje kakvo imaju deca u romanu nije nešto sa čime se susrećemo svakog dana, ali to ne znači da ne postoji. Usled odsutnosti roditelja i njihovog ograničenog pogleda na svet, oni su primorani da svet upoznaju sami, a to u nekim trenucima može biti veoma bolno. Taj bol je i figurativan, ali i veoma stvaran, kao u slučaju dece Milderovih u ovom romanu. Način na koji Marike Lukas Rejnefeld spaja taj unutrašnji bol sa fizičkim i telesnim je zaista nesvakidašnji. Teskoba večeri nije roman za svakoga, upravo zbog toga. Ali jeste svakako roman za one koji se ne plaše da se suoče sa tim šta zanemarivanje osećanja može da donese.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite booka.rs

Fotografije: Zorana Karapandžin