Trojni knjiški prikaz: Arenas, Luj, Karakaš

I ne, ne mari što je ovde reč o kod nas nedavno objavljenim knjigama tri muška autora. Nije to ono što ih je združilo pod krov ovog trojnog knjiškog prikaza. Ako može da se bira, neka im zajednički sadržatelj, naravno, osim narečene svežine i činjnice da ovde pričamo o tri odlična romana, bude to što se sva tri dela (sa manje ili više povoda i osnova) imaju i mogu čitati i kao autobiografska štiva ili barem kao izvrsni primeri autofikcijskog pristupa lepoj književnosti.

• Pre nego što padne noć – Rejnaldo Arenas

Ovo čuveno delo (nespretno i možda i nepotrebno početkom veka preneto i na film, sa zvezdastom glumačkom podelom, da stvar bude gora) dugo je putovalo do prevoda i izdanja na srpskom jeziku, ali, ako je pravde i pameti, nikada ne bi trebalo da bude previše kasno za ovako odlične i zbilja posebne knjige. Pre nego što padne noć (sa španskog prevela Vesna Stamenković, objavila kuća Štrik) je autobiografski (u svom duhu i u svojoj biti) testamentarni autobiografski roman glasovitog kubanskog pesnika, prozaiste i disidenta Arenasa, u kome je u bukagijama poodmakle SIDE rešio i uspeo da u nekoliko stotina stranica teksta svede račun sa ključnim i formativnim događajima mahom iz dela života koji je proveo na Kubi, pre i tokom Kastrove ranije vladavine. Arenas ovde nudi delo golemog intelektualnog poštenja, ali i pokazuje zavidan pripovedački dar koji je sjajno ukorenjen na osećaju za detalj, fino izvaganom ritmu, sposobnosti da se širi društveni kontekst prikaže kroz prizmu ličnog i što osobenijeg i veri da narativno profilisanu i naglašenu književnost (a Pre nego što padne noć i to svakako jesto) suštinski nose i određuju živopisni i jedinstveni likovi, prpošni i nepopravljivi osobenjaci, junaci i antiheroji, što Arenas definitivno jeste na stranicama ove svoje vrsne i sočne knjige. Slobodar, erotoman ogromnih seksualnih apetita i kapaciteta, zaljubljenik u pisanu reč, uvek drugačiji i na margini, muželožnik u kovitlacu revolucionalne alfamužjačke zadrtosti, nepopravljivi hazarder… – sve to Arenas jeste, a sve to predstavlja i građu i temelj za impresivan prikaz jedne nesvakidašnje sudbine i podsećanje na načine na koje društvo (pa težilo ono i svetlim i plemenitim idealima sveopšte jednakosti) ima i potrebu i poriv da melje i u paramparčad razbije drugost i atipičnost. Istinsko čudo od knjige.

• Istorija nasilja – Eduar Luj

U ovom kratkom razdoblju od pojave srpskog prevoda njegovog autobiografskog romana Gotovo je s Edijem Belgelom, francuski literata Eduar Luj je sasvim opravdano postao ljubimac i ovdašnjih ambicioznijih i zahtevnijih knjigoljubaca; sada je pred nama njegov noviji roman Istorija nasilja (prevela Ivana Misirlić, takođe, baš kao i prethodnik, objavila Laguna). Nakon uspelog pokušaja da se pod šinjelom kratkog francuskog romana svežijeg kova oživi zagledanost u lepotu i moć realističnog prikaza života i tlapnje onih vidno manje ekonomski relaksiranih, a što smo sretali i kod Emila Zole, Luj u Istoriji nasilja znatno podiže taj autofikcijski, sociološki i antropološki ulog u sadejstvu sa ličnim bolnim iskustvima, te Istoriju nasilja postavlja kao anamnezu jedne malo je reći gorke i mučne epizode tokom koje je, nakon noći nežnosti sa neznancem, on/glavni junak bio silovan i izložen svirepom mučenju. Naglašeni i detaljima bremenit verizam i emotivnost su nanovo tu, i ovde predstavljaju ključne sastojke i adute Lujeve proze i tog autofikcijskog zanosa, ali, na planu stila i izraza, Luj ovde pokazuje zamašnije ambicije i evidentan napredak – hrabro a smisleno poseže za promenom (praktično u, nazovimo to tako, narativnom hodu) vizure, perspektive i pripovedačkog glasa, čime se postiže ta diskretno začudna a efektna začudnost, i što je važnije, osećaj da je katkad nužno kroz usta drugih izreći ono o čemu bi se najradije, pa i instinktivno ćutalo. U tom smislu, Luj u kraćoj prozi uspeva da nađe tačku spoja individualnog i ličnog bola, antropološke zapitanosti o istinskom korenu zla, ali i problematizuje jedno zaista značajno pitanje unutar queer života – pitanje nasilja unutar ešalona sličnih, bliskih i manje-više nesnađenih, prokazanih i suštinski marginalizovanih. Istorija nasilja je, na sve to, dokaz da je u dimenziji lepe književnosti, stilski i pripovedački napredak ne samo jedna od mogućnosti, već i zdravorazumska nužnost.

• Proslava – Damir Karakaš

Diskretni hrvatski i regionalni književni superstar, Damir Karakaš, autor zapaženih i vrednih dela, što svakako jesu Kino Lika, Sjajno mesto za nesreću, Sjećanje šume, Kako sam ušao u Evropu, Blue Moon, ponovo je aktuelan u ovdašnjoj knjižarskoj ponudi; direktan povod za to je njegov kraći roman Proslava (u izdanju beogradske kuće Booka). Među koricama ovog svedenog romana, pak, dom i sigurnu luku našlo je podosta toga i podosta toga na prvi pogled oprečnog: refleksivna i individualistički ustrojena proza, poetski/lirski obojen roman, ljubavna priča, podsećanje na davnijh dana zaturenu humanost, prikaz ličnog i sudbinskog pod žrvnjem istorijskog i/ili manje-više neumitnog… Povrh svega, ova mračna i naglašeno emotivna proza mikro-zapleta, jeste povratak čistoj književnosti, književnosti u čistom i izvornom smislu, lišenom zgodnih postmodernih poštapalica i trikova i obmana, te posezanja za kontekstom kao dimnom zavesom. Proslava pripada onom soju savremenih romana koji književnost vraćaju reči kao prapočetku svake povesti/pripovesti, a eteričnosti i nežnosti (uprkos očiglednom kontrapunktu u vidu surove realnosti iz koje ova priča izvire) zaista je nemoguće odoleti. A i što bismo tako nešto nesuvislo i suludo uopšte i pokušavali?