„U leto” Karla Uvea Knausgora: Šta da očekujete od završnice kvarteta „Godišnja doba”?

Kada su u pitanju serijali knjiga, postoje dve grupe čitalaca. Prvi su oni koji se u samom startu plaše da počnu sa čitanjem određenog serijala zbog toga što se plaše da neće moći da žive dok ga celog ne završe. Drugu grupu čine oni koje sama činjenica da nešto ima nekoliko delova privuče dodatno, prosto jer iščekivanje novih delova ima neviđenu čar. Karl Uve Knausgor je jedan od pisaca koji su svoju čitalačku publiku navikli na čitanje u delovima, počevši još od šestotomne autobiografije Moja borba, pa sve do kvarteta Godišnja doba koji je tek sad kod nas kompletiran.

I jedan i drugi serijal su takvi da zaista nije neophodno čitati jedan deo za drugim. Poenta u njegovoj prozi nije u tom neizdržu da vidite šta će do kraja da se desi, već u tome što ona svojom lepotom izražava svu lepotu književnosti kao takve. Ona vas usisa u sebe tako da, iako za samu priču i radnju nije neophodno nastaviti sa čitanjem celog serijala, vi prosto ne želite da stanete. Što se tiče Godišnjih doba, o njima smo dosta pisali ranije, a sada nam je izlazak poslednjeg dela poslužio kao povod da se osvrnemo i pogledamo kako smo to počeli u jesen i kako završavamo ovog leta.

Kada je izašla kod nas, zbirka eseja U jesen potpuno je očarala sve koji su je pročitali – kako svojom formom, tako i sadržinom. Sama ideja da čovek piše pisma svom nerođenom detetu kako bi ga pripremio za svet u koji dolazi i od toga pravi književno delo je apsolutno fenomenalna. A kad na to dodamo da je taj čovek Karl Uve Knausgor koji kroz najsitnije banalnosti svakodnevnice dolazi do velikih životnih istina, postaje nam jasno da su to sve samo ne obični eseji. Zapravo, oni se odnose na najobičnije stvari koje nas okružuju – od gumenih čizama do puževa, kiše ili starog drveta kestena. Međutim, dubina sa kojom on piše je ono što ove eseje izdiže daleko iznad okvira običnog i daje im neku posebnu dimenziju.

Jesenji i zimski deo bili su upravo koncipirani kao zbirke takvih eseja, a onda je došao treći deo – U proleće. Proleće je godišnje doba u toku kog priroda prolazi kroz najlepše promene, a upravo to se dogodilo i sa ovim delom kvarteta. Za razliku od prethodna dva, prolećni deo nije sadržao eseje o predmetima i pojavama. On kao okvir radnje ima jedan prolećni dan, a predstavlja u suštini dnevnički zapis, odnosno pismo, u kom pisac prepliće svoje misli, osećanja i strahove i otvara nam najtananije delove svoje duše. Knausgor se u ovom delu u velikoj meri osvrće na neke događaje iz prošlosti, sipa svoja najnežnija osećanja na papir i, kao i uvek, ima najbolja zapažanja ikad. U njemu zaista ima svega – svetla i mraka, prolećnih kiša i zelenila. Dočekuje nas sav onaj nov život koji proleće sa sobom nosi, ali i sav onaj mrak koji mi sami sa sobom nosimo.

Poslednji deo kvarteta, U leto, potpuno je drugačiji od sva tri koja mu prethode i predstavlja kombinaciju svega što smo do sada čitali u ovom serijalu. Podeljen je na 3 celine – Jun, Jul i Avgust, a svaka od njih se sastoji od eseja kakve smo čitali u jesenjem i zimskom delu, ali i od dnevničkog zapisa sličnom onom u prolećnom. Eseji kao teme imaju najrazličitije stvari – prskalice, puževe, ribizle, so, mačke, ponavljanje, kockice leda… I napisani su upravo onako divno knausgorski – kreće se od naizgled sitne i beznačajne stvari čiji se smisao razlistava i vodi nas do nekog dubljeg smisla i suštine. Pored toga, svaki mesec se zaokružuje dnevničkim zapisom sačinjenim od misli i senzacija koje leto kod pisca budi, kao i od malih porodičnih događaja koje on proživljava. Ono što ćete neizostavno primetiti ako uzmete da čitate U leto jeste i to koliko stvari on sam obavlja i činiće vam se da je on taj koji se brine o svoje četvoro dece. Činjenica da se u ovom periodu razvodio od svoje supruge Linde sasvim sigurno je dakle uticala na pisanje ovog dela kvarteta, pošto je ovo nešto što govori o njegovoj svakodnevici koja je sasvim sigurno usled razvoda bila promenjena.

U proleće je deo koji nam je dao mali, ali dovoljan uvid u njihov međusobni odnos – saznali smo da je Linda boravila u bolnici i da psihički nije bila dobro. Ta činjenica je i te kako bacala svoju senku i frustracija izazvana bračnim životom je u ovom delu osetna. S druge strane, U leto ima ostatke te frustracije i besa, ali donosi i neku rasterećenost koja je vrlo primetna. Teme kojima se u dnevničkim zapisima bavi su raznolike, a ako Knausgor nešto ume, to je da savršeno manevriše i cirkuliše kroz svakodnevne banalnosti, do umetnosti i filozofije. Naravno, sve to čini toliko ogoljeno i iskreno, da vam u par navrata postaje neprijatno. Jedna od takvih epizoda u ovoj knjizi je i ona u kojoj opisuje odlazak kod lekara i razmišljanja o veličini svog polnog organa. Isto tako, epizoda u kojoj promišlja o frustraciji koju je izazvala njegova nemogućnost da sruši vrata iza kojih je bila zaglavljena njegova trudna supruga ukazuje nam na to koliko ovaj čovek razmišlja o sebi i na koji način.

Ako uzmemo u obzir da je to pisac koji je u šest tomova i na nekoliko hiljada stranica napisao svoju autobiografiju, pomislili bismo da je u pitanju osoba zaljubljena u sebe. Ali to bi bilo jako daleko od istine! Ovde imamo čoveka koji sebe vidi u velikom, širokom svetu kao nešto jako beznačajno i malo, a opet pokušava da pronikne u to šta život čini lepim i vrednim življenja. Savršena u opisima banalnosti svakodnevnog života, a istovremeno duboka u razmišljanjima šta smo mi i od čega smo sačinjeni – U leto je knjiga koja će vas istovremeno i smiriti, ali i pokrenuti na razmišljanje o svemu i svačemu što vam možda nikad ranije nije ni palo na pamet, a važno je za vas kao osobu koja živi ovaj život i trudi se da to čini najbolje i najpoštenije što ume.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite booka.rs.

Fotografije: Zorana Karapandžin