U svemiru, niko ne može da zameni majku: Recenzija grafičkog romana „Svestan”

Dok veštačka inteligencija vrtoglavo napreduje oko nas, postavlja se pitanje koje će sve uloge i poslove preuzeti od ljudi, ali u ovom trenutku u vremenu ipak postoje neke granice koje još ne mogu da budu pređene.

To ne sprečava razne grane umetnosti da se bave time šte bi moglo da bude u budućnosti, počev od maestralne Kjubrikove i Klarkove Odiseje u svemiru, preko ne baš optimističnog predviđanja serijala Terminator, pa sve do Eks mašine koja se naslanja na Kameronovu tvorevinu.

Džef Lemir i Gabrijel Valta odlučili su da se zapitaju šta bi se desilo da veštačka inteligencija treba da preuzme ulogu majke ljudskoj deci, pa još pritom u svemiru, pa još pritom na putu od skoro pa razorene Zemlje do nove svemirske kolonije.

Ukoliko vam ova postavka zvuči zastrašujuće, to je zato što baš takva i treba da bude i to se vidi od samog početka ove krvave, ali i veoma poučne sage pod nazivom Svestan.

Na svemirskom brodu kojim upravljaju ljudi uz pomoć veštačke inteligencije Valari, dolazi do obračuna koji za posledicu ima to da deca ostaju sama, bez roditelja, a Valari preuzima njihovu ulogu.

Umesto da deca budu prepuštena sama sebi kao u Gospodaru muva, Lemir i Valta grade priču na temelju zaštitnički i obrazovno-vaspitno nastrojene veštačke inteligencije koja naizgled ima bolje roditeljske instinkte od mnogih pravih roditelja.

Ovakvo probijanje uvreženih koncepata o hladnim i ubilački nastrojenim veštačkim inteligencijama služi da nam pokaže da ljudi ponekad mogu da budu najsurovije životinje u poznatom nam svemiru i hladniji od svake mašine.

Da, ljudi su strastveni i misle da znaju šta je najbolje za budućnost čovečanstva, čak i kada se to kosi sa svakom logikom, ali u trenutku kada više nema matične planete, saosećanje je ono što nam treba.

Umesto ulaženja u pozadinske priče o tome šta se tačno desilo na Zemlji, kako smo postali zavisni od veštačke inteligencije i zašto se neki protive obrazovanju nove svemirske kolonije, u fokus se stavljaju deca sa broda.

Njihovo iskustvo i njihovi doživljaji i shvatanje situacije koja se odvija služe da nam nametnu jedan nevin, iskren pogled na svet, koji se ne obazire na prateće faktore i koji nije komplikovan za shvatanje.

Taj prikaz, skoro pa iz prvog lica, u potpunosti nam omogućuje da saosećamo sa decom, da se, poput njih, plašimo susreta sa ljudima nejasnih namera i oslanjamo se na ono što nam je poznato, ma koja da je cena.

A, kao što možete i da pretpostavite, nije sve baš ružičasto, ali nije ni potpuno crno, iako budućnost ostaje neizvesna.

Vrata za potencijalni nastavak ili produbljivanje priče o separatistima, koloniji ili pak razvoju nauke su otvorene, iako je ovo zvanično još uvek mini-serijal koji je okončan tik pred pandemiju.

Tada je njegova srž nalik čuvenom Osmom putniku odlično rezonovao kod čitalaca zbog izolovanosti, ali sada dobija novi značaj u trenutku kada su vanzemaljci ponovo ušli u diskurs.

Nadam se samo da nećemo baš skoro morati da se zaputimo ka novim svemirskim kolonijama, jer ne umemo da održimo ni ovo što imamo na svojoj planeti.