„Zavod za nagađanje” Dženi Ofil – knjiga za izlazak iz zone komfora

Jesen je oduvek bila poznata kao period za nove početke i navike. Koliko puta ste sami sebi rekli kako ćete od jeseni početi nešto novo da radite, krenuti na taj trening koji već dugo odlažete, upisati se na neki kurs ili početi više da čitate? Da, ovaj period zaista jeste zgodan za takve stvari i prosto kao da se sam nameće govoreći – okej, što smo se zabavljali preko leta, zabavljali smo se. Sad je vreme da se uozbiljimo i probamo nešto novo. A ukoliko vam je slučajno na toj listi želja da počnete više da čitate ili da upoznate neke nove pisce, ne zaobilazite Dženi Ofil i njen roman Zavod za nagađanje, koji je upravo sad u septembru izdala Booka. Ova knjižica je sve samo ne obična i predstavlja jedan mali izlazak iz čitalačke zone komfora, iako zaista govori o nekim običnim stvarima. Zavod za nagađanje je roman od svega 140 strana koji govori o tome koliko rutina ubija, kako je strašno kad se emocije sa godinama stišavaju i postepeno guše, kao i koliko ume da bude težak upravo taj svakodnevni život kojim nekako tumaramo.

Kazao si mi da antilope imaju desetostruko jači vid nego mi. Bilo je to na početku, ili tako nekako. To znači da u vedroj noći mogu da vide Saturnove prstenove.

Bilo je to još mesecima pre nego što smo jedno drugom ispričali sve svoje priče. A čak i onda su neke delovale previše nevažno da bih se njima zamarala. Zašto mi se onda sad vraćaju? Sad kad mi je stvarno dosta svega.

Tako Dženi Ofil otvara svoj roman. A kad ga završite, vratite se na ovaj početak i verujte – tad će vam sve biti mnogo jasnije. Ovo su svakako rečenice koje veoma jasno najavljuju sa čim ovde imamo posla. Imamo posla sa jednom junakinjom koja je supruga i majka i koja, nakon mnogo godina braka, pokušava da shvati kako je došlo do tog rasula i nemira. Žena koja pokušava da nađe odgovor na pitanje kako i gde se izgubila bliskost... Šta je ostalo od one lude zaljubljenosti i gde su se svi ti njeni delići pogubili? I najvažnije – da li je uopšte moguće sastaviti ih? Iako su ovo neka od bitnih pitanja kojima se roman bavi, nisu jedina. S obzirom na to da je ispripovedan iz perspektive jedne žene, prirodno je i da se nameće pitanje majčinstva i svih odricanja koje ono nosi. Ovo je junakinja koja je za sebe planirala jednu vrstu života, ali je život ipak imao neke druge planove za nju…

Plan mi je bio da se nikada ne udam. Želela sam da budem umetničko čudovište. Žene gotovo nikad ne postanu umetnička čudovišta pošto umetnička čudovišta zanima isključivo umetnost, a nikad ovozemaljske stvari. Nabokov nikad nije čak ni zatvarao svoj kišobran. Vera je lizala poštanske markice umesto njega.

Dženi Ofil nas ovde stavlja bukvalno u glavu ove junakinje i dozvoljava nam da joj čitamo misli. Da, zamislite da možete da čitate nečije misli i tačno ćete moći da pretpostavite kako je napisana ova knjiga. Kroz fragmente njenih sećanja, misli i osećanja, zajedno sa njom ulazimo u preispitivanje života i traženje odgovora na pitanje – kako je do ovoga došlo? Ono što je ovde sjajno jeste sam način na koji Ofilova piše, onaj koji je lišen patetike, a opet dozvoljava onu dozu samosažaljenja koju smo svi nekada u životu osetili i na koju svi imamo pravo. Dve su stvari koje čine da njen stil ne bude patetičan. Prva stvar je njena prirodna duhovitost i neposrednost u pripovedanju. Ona piše tako da pred očima imate osobu koja kao da stoji i prevrće očima govoreći sebi u bradu – kako sam uspela baš ovoliko da se upropastim? Pa onda pokuša sebe da ubedi da i nije toliko strašno, ali se onda opet javi neko sećanje koje je podseti na neki neveseo događaj ili na neku od svih onih mikro borbi koje vodi sama sa sobom i sa svetom oko sebe. A druga stvar koja čini da ovaj roman nije patetičan jeste autorkina inteligencija. Dženi Ofil piše pametno, a kad neko piše pametno, teško da će baš dozvoliti da čitalac pomisli kako je ovo još jedna patetična priča. Ona u misli junakinje upliće mnoštvo činjenica iz domena filozofije, umetnosti, književnosti, i sve to povezuje u jednu skladnu celinu.

Ovo je knjiga koja bi svakako bila interesantna ljudima koji su osetili svu lepotu, ali i gorčinu života u zajednici, i koji iza sebe imaju duge veze i brakove. Glavna junakinja ovog romana je samo Žena. Ona je supruga i majka, koja je nekada bila srećno zaljubljena, ali se ta zaljubljenost negde usput zagubila ili potrošila. Polako pokušava da sama shvati šta joj se desilo, korak po korak ide ka odgovorima i pokušava da dovede svoj život u red. Zavod za nagađanje je adresa na koju su ona i njen muž jedno drugom slali pisma kad su bili zaljubljeni, te po tome ovaj roman nosi ime. S obzirom na to da se čita za dva popodneva, jer je napisan veoma pitko, ovo je svakako roman koji može biti sjajan za izlazak iz čitalačke zone komfora, ali i iz čitalačke krize. I tek kada ga pročitate do kraja i vratite se na prve stranice, videćete da je ovo zaista knjiga koju ćete poželeti da čitate opet.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite www.booka.rs.

Fotografije: Zorana Karapandžin