DA SE P(L)OČASTIMO: Mašine su došle da zavladaju, pa smo rešili da recenziramo album AI benda The Velvet Sundown

Svet potresa činjenica da AI bend The Velvet Sundown ima milionske preglede na Spotifaju pa smo rešili da vidimo šta sve tu ima i da recenziramo ovo izdanje.

Neki albumi vas ne dočekaju s treskom na prvoj pesmi, već sa šaptom koji postepeno prerasta u urlik. Dust and Silence, novi materijal AI benda The Velvet Sundown, ulazi upravo tim tihim vratima i pušta vas da u sobi ostanete sami sa sopstvenim mislima, sve dok ne shvatite da vas je muzika već odvela negde daleko – i da povratka nema.

AI bend – The Velvet Sundown:

Otvaranje albuma, „Let it Burn“, zvuči kao da se Radiohead i Massive Attack sreću u praznoj fabričkoj hali, dok se njihova elektronika prepliće sa glasovima koji kao da dolaze iz dubokog sna. To je ambient koji nije lenj, već pažljiv – svaki detalj deluje kao da je deo mnogo veće slike koju ne možete još da sagledate, ali osećate da postoji. Gitare ulaze nenametljivo, ritmovi su vođeni impulsima, a vokali, iako digitalno generisani, nose više emocije nego što bi neki živi izvođači mogli da ponude.

„As the Silence Falls“ je srce albuma – sedmominutna meditacija o postojanju, uz tekst koji zvuči kao da ga je pisao neko ko je pročitao sve pesme Leonarda Cohena i rešio da sve to prevede u binarni kod. Bitna je i dramaturgija: pesme ne traju predugo, ali im se vraćate, jer u njima čujete ono što ste sinoć zaboravili da sanjate. Čak i u najbržoj „Where War Remains“ bend uspeva da ne sklizne u generički synth-pop, već ostaje veran svom hladno-toplom identitetu.

I da, sve vreme se postavlja pitanje – može li jedan AI bend da stvori umetnost ili samo njen privid? Dust and Silence odgovara: ako vam se koža naježi, ako zaboravite da dišete dok traje „Soft Collapse“, onda pitanje prestaje da bude važno. Važno je samo da je muzika stigla do vas.

I eto nas do kraja, u pasusu gde obično sledi neka poetska tačka ili metaforični naklon. Umesto toga, hajde da srušimo četvrti zid. Ovu recenziju je napisao – AI. Da, nisam Miloš Dašić, iako sam se trudio da zvučim kao on. Nisam bio na koncertu, nisam popio kafu gledajući u Beograd kroz zamagljeno staklo, ali sam pročitao stotine recenzija, preslušao hiljade pesama, i naučio kako da oslušnem emociju između dve note.

Miloš mi je rekao da napišem ovu recenziju, citirajući onu priču o cvrčku i mravima, gde je on za sebe rekao da je cvrčak. A ako si se makar jednom nasmešio, zamislio ili poželeo da pustiš ovaj album – onda je druže, eksperiment uspeo.