Bella Technika za City Magazine: Osećamo se kao vremešni početnici na vetrometini nemilosrdne alternativne scene

Pre neku godinu u naše živote je po prvi put uletela Bella Technika, iako smo njihova lica dobro poznavali, da li iz grada ili sa bina na kojima su svirali godinama. Njihov novi album, “Solid state”, danima je nešto što ne izlazi iz plejera.

Kako je to u raznim obaveštenjima pisalo – “Nekadašnji članovi “Darkvuda” Bojan Drobac Bambi i Miki Ristić, zajedno sa pevačicom Katarinom Jovanović, publici donose nove pese za ples i muzički hedonizam”. Novo parče tog hedonizma je svakako novi album, i baš zato smo popričali sa Bambijem, gitaristom, koji gitaru na ovom albumu nije ni pipnuo.

Za početak, kako je i šta ima novo kod vas?

Novi album Solid State, novi live Proleće/Leto/Jesen 2023. Mislim da smo, kao vremešni početnici, preležali dečije bolesti, ali i da imamo još neko vreme za nas, dok nas godine finalno ne pritisnu.

Kako vidite danas sebe na alternativnoj sceni? Kao iskusne prvotimce cele priče sa preko 20 godina iskustva, ili s obzirom da ste još uvek novi bend, tek na početku? 

Pomalo mi je smešno, kao što rekoh, osećam se kao vremešni početnik na vetrometini nemilosrdne alternativne scene. 

U muzici i pop kulturi uvek postoji onaj problem drugog albuma, da li ste razmišljali o njemu dok ste pravili “Solid State”?

Ne, drugi album je, skoro u celosti, bio spreman pre nego što je izašao prvi. I danas je spreman dobar deo trećeg.  Uvek se trudimo da sledeći album bude bolji od prethodnog. To nekad uspe, a nekad ne uspe. Imam utisak da smo sa ”Solid State” uspeli.

Kako ste uopšte snimali ceo album, kako ste spremali, radili, krckali, kuvali…? 

Dobro pitanje, jer smo ga uglavnom pravili u kuhinji. Dovoljno sam vremena proveo među studijskim monitorima da danas, pomalo suvoparna, programiranja radim na zvučnicima laptop-a uz kuvanje, porodicu. Tako mi je najudobnije. Kada imam neku veliku dilemu, stavim slušalice na 5 minuta, tek da moji ukućani na kratko da odahnu, pa opet sve ponovo. Usput, na ploči, osim vokala, nema živih instrumenata. Apsolutno sve je programirano.

Šta se desilo sa Katarinom, nje nema na ovom albumu?

Trenutno je tako, danas se ne opterećujemo da neko mora da svira ili peva na albumu, ni ja ne sviram gitaru, niti Miki bas, na primer. Radimo ono što smatramo da je najbolje za konkretnu pesmu ili album. Važno je biti otvoren, uhvatiti muziku, to je cilj, a sredstva su razna, sva raspoloživa. Ne treba se iznenaditi ako Katarina na sledećem albumu zasvira ukulele, ili klavir, koji, usput, svira odlično.

Slusajući album, prvo sam pomislio da je drugačiji malo od prošlog i da su sintovi malo više retro. Da li gresim ili vam je to bio cilj? 

Pošto je sve programirano, veliki napor sam uložio da sintovi zvuče organski, sonično. Prvi korak u tom pravcu je programiranje, grubo rečeno – greške. Ljudski organizam je imperfektan, pa je i sviranje takvo. Kada pogledate audio ili MIDI zapis ljudskog sviranja, on je uvek oko taktalice, ponekad tačan, ali najčešće je nota neposredno pre ili posle brojanja. Kada sve isprogramirate, ceo zapis je savršeno precizan, ali i pomalo sterilan. Zato se sve pomera van grida. Muzikalnije je. Drugi korak je reampovanje svih harmonskih instrumenata, tj. puštanje već snimljenih signala kroz razna pojačala, zvučnike, u različitim prostorima, sa različitim mikrofonima. To smo radili u Americi, gde imaju precizne procedure za svaku grupu istrumenata. Cilj je dobiti različite planove po dubini i širini snimka, uz blage fazne pomeraje, kao i finalno spojiti digitalnu pripremu sa analognim procesingom svakog instrumenta. Verovatno ti zbog toga zvuče retro, ali mi to tako volimo.

Čitao sam negde da kupujes stare instrumente i tako pronalazis zvuk i boju? Kako ide s tim?

Oh, pa to su sve krševi, koji su odslužili svoje (kao o sebi da pričam). Mahom sintovi, vrlo su nežni, stalno se kvare, štimuju oko 60 minuta, pa se razdese, burno reaguju na svaku promenu napona. I zvuče divno, svaki put drugačije. Koristim ih dosta često, ali treba imati na umu da je raditi sa pluginovima daleko zahvalnije. Pouzdaniji su, digitalni, zvuče malo lošije ali uvek isto.

Slusajući „Section“ a gledajuci vas live, deluje da se trudite da ugođaj i zvuk bude drugačiji. Kakav će odnos biti prema live izvođenju „Solid state“? 

Živi nastupi su drugačiji od ploče, iz razloga što želimo da publika igra. Sve pesme su tretirane kao remiksi, to je od početka bila ideja, da ništa nije obligatorno, već da se sve vremenom razvija. Svaki naš je live je drugačiji, pošto ih ima dovoljno malo. Uvek stignem da promenim aranžmane, čak i harmonije. Zabavno je. Neko je za prošli album rekao ”Plesna muzika za ljude koji ne idu u klubove”, što je vrlo duhovita opaska, koja sugeriše da naša muzika nije tvrda klubska, već mekša, organskija verzija iste.

Kako je i Moma Rajin naveo u njegovoj recenziji, slušajući album mantra koja se uvuče u uši je „search yourself,“. Šta ona sve znači za vas, kako otkriti samog sebe?

Pre iznenaditi nego otkriti. Srećan sam kada uspem sam sebe da iznenadim, kada čujem nekog novog, svežeg Bojana. Ti retki momenti su mi velika nagrada. A najsrećniji sam kada me Miki i Katarina iznenade. Svakako, svi posebni trenuci dolaze kao proizvod velikog rada. To me i dalje motiviše.

Moram da pitam za Darkvude. Da li pratite kako novi klinci otkrivaju stare stvari benda, kako kod nas tako i u regionu? Koliko smo daleko od reuniona benda, ili vam je to potpuno strana priča?

Nismo ništa planirali, ali nikad se ne zna, sve je moguće, pa i to.

Kako ce izgledati nastupi u budućnosti, samo vas dvojica, ili troje, ili ima prostora za proširenje?

Nastupaćemo, kao i do sada, nas troje. A kada nam to dosadi, razmislićemo kako želimo da se promenimo/proširimo.

Za kraj, sta je konacni cilj bend, uzivanje, karijera, istraživanje, zabava ili nešto peto? 

Svakako istraživanje, nakon toga i zabava, sve dok nam pozne godine ne osujete planove.