Ovaj bend je 80-ih napravio pesmu o Titu, a da to niko nije tad provalio: Ovih dana slavimo 40 godina od kad smo je prvi put čuli

Tog 11. juna 1985. godine, pre 40 godina, izašao je drugi, sjajni, ali i kontroverzni album benda Zabranjeno pušenje – Dok čekaš sabah sa šejtanom.

Iako je Josip Broz Tito bio mrtav već pet godina, i dalje je bio tema kako pesama, tako i filmova i raznih zakulisnih priča. Doduše, postao je i tema viceva, koji, iako su bili kažnjavani, nisu vodili na robiju kao u periodu kad je bio živ.

Zabranjeno pušenje će album Dok čekaš sabah sa šejtanom zauvek povezivati s Titom, kako zbog jedne pesme, tako i zbog čuvenog vica izrečenog pre snimanja kultne ploče.

Album je jedan od vrhunaca muzike osamdesetih, i možda i najbolji album Pušenja ikad, sa hitovima za raju Djevojčice kojima miriše koža i Ibro dirka, ali i pesmama Lutka sa naslovne strane i Kažu mi da novog frajera imaš, koje su bile omiljene među fanovima benda.

Ipak, verovatno najveći hit s albuma je pesma Nedjelja kad je otišao Hase, u kojoj je bend uspeo da napravi paralelu između odlaska kultnog fudbalera Željezničara Haseta Ferhatovića i odlaska na večni počinak najvećeg sina naroda i narodnosti – Josipa Broza Tita.

Stari hit Pušenja počinje stihom „Ljudi su išli u kolonama“, što asocira na nepreglednu povorku na sahrani, ali i gužvu ispred stadiona. Pa dalje ide „te majske nedjelje“ – Tito je umro u nedelju, 4. maja 1980, a Hase je poslednji meč odigrao 16. oktobra i to mnogo pre toga – 1966. godine, kako piše luftika.rs.

Pa onda kaže: „Hase je tukao Engleze, Švabe, Ruse i ovo mu je poslednji meč“, što može da se odnosi na Hasetovu fudbalsku bravuru, a i na Titovu borbenu i diplomatsku volšebiju.

U refrenu, posle naslova, ide stih: „I BBC na mome radiju, ‘Oslobođenje’ u mojim rukama“ – teško da je BBC prenosio o penzionisanju sarajevskog fudbalera. Da bi se pesma na kraju završila skandiranjem: „Jugoslavija, Jugoslavija“ – a pošto je Hase za A selekciju odigrao svega jedan meč, logičnije je dovesti u vezu sa doživotnim predsednikom te zemlje.

Iako je tačnost podataka iz pesme više ukazivala da se radi o Maršalu, pesma je zvanično naslovljena na Haseta, peva o stadionu, proslavljanju pogotka, te je možda prvenstveno, uz umetničku slobodu, zaista trebalo da opeva fudbalera.

Asim Ferhatović Hase svoj poslednji meč u bordo dresu s brojem 9 nije odigrao u maju, nego 16. oktobra 1966. godine. I nisu igrali protiv Osijeka, nego protiv Rijeke, i to ne na Koševu, nego na Kantridi. Namestio je prvi gol, a već u petnaestom minutu bio je fauliran, što je, ispostaviće se, bio kraj sjajne karijere ovog asa. Pokušavao je posle da se vrati na teren, ali povreda je bila toliko jaka da nije mogao da odigra ni planiranu oproštajnu utakmicu, koju su hteli da mu organizuju na kraju te prvenstvene sezone na domaćem igralištu – Koševu.

Ali priča o Titu i bendu Zabranjeno pušenje kreće mnogo pre nego što je bend ušao u studio.

Tokom turneje za prvi album Das ist Walter, na njihovom koncertu u Rijeci 27. novembra 1984, Nele Karajlić je, misleći na pojačalo koje se upravo pokvarilo, izjavio: „Crk’o Maršal. Mislim na pojačalo“, što je prepoznato kao igra reči o smrti maršala Tita, što je dovelo bend u nevolje.

Bili su kritikovani od strane medija, a kampanja protiv njih rezultirala je otkazivanjem koncerata i uklanjanjem Top liste nadrealista, Neletove TV serije, iz etra. Afera je privukla pažnju i Uprave državne bezbednosti. Spasili su ih pojedini vodeći liberalni intelektualci i časopisi poput Poleta, Mladine i Slobodne Dalmacije, koji dižu glas u odbranu članova grupe, i ta afera propada bez zatvorskih kazni.

Član benda Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sekson, otkrio je nekih 20-ak godina kasnije da njihova pojačala uopšte nisu bila „Maršal“.

„To je gaf s tonske probe, kada je nama za vrijeme probe crklo pojačalo marke Vox. Neki bend iz Rijeke nama je posudio to Marshall pojačalo, koje se stavljalo na binu. Kad je Nele vidio to pojačalo marke Marshall, rekao je: ‘Crk’o Marshall. Mislim na pojačalo’, jer nije znao donosi li se Marshall upravo ili odnosi. Svi smo se nasmijali, a njemu se to toliko svidjelo da je odlučio ponoviti na samom koncertu: ‘Raja, malo nam je koncert kasnio jer je crk’o Marshall.’ Pa dramska pauza – nasmijala se cijela dvorana. ‘Mislim na pojačalo.’

Tek 20 dana nakon toga, u dnevnim novinama u Novom listu izašao je članak koji je bio početak te hajke. Mislim da se autor članka zvao Veljko Vičević – ovim putem ga pozdravljam – napravio nam je odličan PR kakav nakon toga nikad nismo imali.

On je poslije priznao u jednoj beogradskoj reviji da je iz Sarajeva dobio materijal (u članku je koristio i neke druge podatke), što će reći da je sarajevski vrh instalirao cijeli proces i skandal. A da bi oni ostali čistih ruku, krenuli su iz Hrvatske, tako da je ispalo da Hrvatska reagira, a da se oni – avaj – u Bosni mogu samo složiti s time i maknuti nas iz svih medija i programa“ – kaže Sejo za muzika.hr.

U ovakvoj atmosferi, bend je snimio svoj ovaj dupli album Dok čekaš sabah sa šejtanom. Album je dobio široko priznanje kritičara, ali su ga mediji bojkotovali.

Promotivna turneja imala je velike poteškoće zbog zabrinutosti domaćina koncerata i ogromnog prisustva državne policije. Uprkos nekoliko vrhunskih koncerata kao što su Hala Pionir u Beogradu, Poljud u Splitu ili Dom sportova u Zagrebu, desetinama hiljada prodatih karata, turneja je završila prilično razočaravajuće, jer su sledeće godine Šeki Gaiton i Mustafa Čengić napustili bend u potrazi za sigurnijim sredstvima za život. Mladen Mitić odlazi krajem 1986, nakon što je doprineo razvoju trećeg albuma.