Ovaj poznati Partizan je pevao sa grupom Bijelo Dugme 80-ih: Vetaran Drugog svetskog rata može da se pohvali da se našao na kultnoj rokenrol ploči

Kad legenda partizanskog pokreta ujedini snagu sa najpopularnijom grupom Bijelo Dugme – dobijemo priču koja i danas stoji postojano kano klisurine.

Svetozar Vukmanović Tempo, čuveni revolucionar i komunistički veteran, pojavio se na albumu “Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo” i otpjevao stari ustanički hit “Padaj silo i nepravdo” — zajedno sa Goranom Bregovićem i decom iz sarajevskog sirotišta.

Snimanje revolucionarnog preludijuma

Originalno, Goran Bregović je želeo da na albumu učestvuju disidenti poput Vice Vukova, Miće Popovića ili Koče Popovića, ali pod pritiskom Diskotona plan je promenjen.

U poslednjem trenutku, pozvao je Svetozara Vukmanovića Tempa — jednog od predratnih članova KPJ koji je preživeo sve: Šestojanuarsku diktaturu, rat, razlaz sa Informbiroom i Titove čistke. Tempo je pristao da otpeva revolucionarnu pesmu uz hor siročadi iz Doma “Ljubica Ivezić” u Sarajevu — kao preludijum za numeru koja otvara album, Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo.

Za blok „Padaj silo i nepravdo“, snimljen u RTV Sarajevu, Tempo je stao rame uz rame s rock ikonama i glasom decenije. Slučajni crossover politike i muzike koji se retko viđa — zabeležen u zvuku starog partizanskog entuzijazma pomerenog kroz rock aranžman.

Ko je trebalo da bude na pesmi & ko je zapravo bio

Kako kaže izvor, prisustvo Tempa na albumu opisano je kao „Bregovićev puč protiv nadolazećih nacionalizama“ — zato što je doveo najstarijeg predratnog heroja na rock album pun simbolike i provokacije.

Mini biografija: Tempo — od ilegalnog agitatora do političkog veterana

Svetozar Vukmanović, poznat pod nadimkom Tempo, rođen je 3. avgusta 1912. u selu Podgor kod Cetinja, a preminuo 6. decembra 2000. u Reževićima kod Budve. Bio je jedan od retkih predratnih članova KPJ koji je preživeo Šestojanuarsku diktaturu, Drugi svetski rat, Informbiro i na kraju Titove čistke. U Komunističku partiju Jugoslavije ušao je još 1933. godine, a u ratnim godinama bio je jedan od ključnih ljudi partizanskog pokreta, član Vrhovnog štaba i komandant Glavnog štaba za Bosnu i Hercegovinu, blizak saradnik Josipa Broza Tita.

Posle rata obavljao je najviše državne i partijske funkcije – bio je ministar rudarstva, zamenik predsednika vlade, načelnik političke uprave JNA.

Vršio je zatim razne funkcije u vlasti ali je ostao upamćen kada je kao predsednik Saveza sindikata Jugoslavije, u intervjuu na televiziji kada se govorilo o lošem položaju radnika, iznerviran rekao „pa ako radnicima nije dobro neka štrajkuju!“ U socijalističkim državama štrajk je bio nezamisliv, jer to su bile „države radnog naroda“.

Tito mu to nije oprostio i uskoro se, 1970. godine, povukao iz političkog života i posvetio se pisanju knjiga. Pre nego što je to uradio imao je „razgovor“ sa Titom na Brionima, gde ga je u četiri oka kritikovao da je ispustio stvar iz ruku i tražio da nešto preduzme.

Tito je tada imao skoro 80 godina, bio je star i umoran i okružen ulizicama i lakejima. Ali, vlast nije hteo da preda mlađima. Kraj karijere dočekao je u senci, kada se povukao iz visokih funkcija.

Do kraja života ostao je simbol revolucionarne epohe, čovek koji je istovremeno gradio državu i mit, ali i, neočekivano za mnoge, ostavio trag i u popularnoj kulturi – pevajući na albumu Bijelog dugmeta „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“.

Bio je vođa revolucije, nije bežao od kamera ni u poznim godinama — i pesmom “Padaj silo i nepravdo” postao deo jugoslovenske pop-kulture. Kada su ga zvali da peva na rock albumu — Tempo je rekao “važi”, bez pitanja. Rezultat? Spoj generacija, ikonografski preludijum koji još šušti u gramofonima nostalgije.