DA SE P(L)OČASTIMO: Deafheaven vrišti o usamljenosti, Bon Iver daje odgovor na pitanje “da li ti znaš za neki drugi ritam”

Za potpisnika ovih redova ne postoje dva bolja albuma koji su izašli u ovoj godini a sviraju ih Deafheaven i Bon Iver.

Deafheaven – Lonely People With Power

Znate ono kad imate neku ranu koja zarasta u krastu i nastavljate da je čačkate, iako boli, peče i smeta? Ali vi to i dalje radite jer se, negde podsvesno, nadate da će se nešto izroditi iza tog bola. Nekakvo olakšanje, ili možda čak ekstaza nakon bola.

Slušanje grupe Deafheaven je baš takvo. Pristupate im s oprezom, sa ušima naviknutim na zvuke koji svakako ne odgovaraju tom intenzitetu koji bend nudi kao jedan pre svega black metal bend… A onda stvari dođu na svoje mesto. To čačkanje se uokviri i postane normalno. I shvatate sve.
Vidite svu bol i svu muku (i buku) koju je bend pripremio. Katarza post-roka koji drlja iza grubog i vrištavog vokala Džordža Klarka postaje vaš put do svetlosti. Shoegaze, ili blackgaze, kako inače nazivaju ceo ovaj žanr koji bend svira, postaje mrak koji ste spremni da prigrlite.

A black metal… pa on postaje kao neka vrste prirodne zaštite koja odbija turiste i predatore, na koju treba da se navikne da bi se uživao plod. Kao “dlake” odnosno kora kod kivija ili kajsije.

Njihov šesti album Lonely People With Power je vrhunac svega što su do sada sklapali, ali i najteži koji su ikad napravili. Na prethodnom, Infinite Granite, probali su više sa melodijom, pa je Klark često zvučao kao Morisej koji iza sebe ima metalce umesto The Smiths-a.

Uprkos grubosti koja je prisutna kroz ceo album, Deafheaven izbegavaju zlo i ružnoću – i umesto toga nude zapanjujuće pejzaže zvuka. Često se provlače osećaji usamljenosti (kao što i naslov sugeriše) i melanholije, ali sve ostaje duboko hipnotišuće.

Kroz ceo album provlače se kontrasti svetla i tame – tiši delovi kasnije ustupaju mesto besnom krešendu. Vodeći singl Magnolia je preplavljen kaskadnim bubnjevima i pre nego što otkrije svoj bes, moćni groove pogađa negde na sredini i melje. Prva naznaka nečeg što liči na mekoću Infinite Granite-a dolazi tek sa pesmom Heathen, gde Klarkov vokal poprima eterealni kvalitet.

Sve strane koje je Deafheaven istraživao kroz svojih prethodnih pet albuma ovde dolaze do svoje prirodne kulminacije – uz promišljanja o društvenim dinamikama i tome kako su oni koji imaju najviše često i najusamljeniji. Sve to nije prikazano samo kroz tekstove, već i kroz čežnjive melodije.

Kad me neko bude pitao kako sam se osećao u prvoj trećini 2025, ja ću mu samo pustiti ovaj album. Tom nekome verovatno neće puno biti jasno i misliće da ga zaje*avam zbog buke i kreštavog vokala, ali taj promukli krik – koji više podseća na to kao kad staneš bolesnoj životinji na rep – je baš onaj krik koji svi mi, zaglavljeni u ovom vremenu, često ne umemo da ispustimo.

A možda i ne osećate sve to. Možda samo želite da vrištite.

Bon iver – Sable Fable

Sigurno ste u bespućima interneta naletali na one klipove koji, kako zbog nijanse boje snimka, tako i zbog muzike, treba da vas vrate u neko prošlo vreme. Pa sad, zavisno od toga šta vas gađa – to vam algoritmi interneta najviše naglašavaju da se setom sećate i osećate.

Bilo da vas vraćaju u najranije detinjstvo, neku kasniju mladost, u bezbrižno leto ili zime prekrivene pravim snegom – boje fotografije su ili sunčano žute, ili plavičasto zimske.

A muzika je uvek tu da vas transportuje u to neko drugo vreme, čak i ako to neko vreme koje ste živeli nije imalo taj saundtrek.

Tu su zvuci starih sintova, saksofona, visoki muški vokali, ili ženski prateći. Ne udubljujete se u tekstove pa ne znate da li su likovi u pesmama u svom najsrećnijem trenutku života ili se potpuno rastavljaju od njega.

Bon Iver na svom novom albumu Sable Fable upravo zvuče kao ta muzika. Džastin Vernon, vokal i alfa i omega ovog benda, deluje da je baš to i hteo.

Pre koji mesec je započeo sve sa kratkim EP-jem Sable, na kom je predstavio kao par skica nekoliko ideja – gde se istakla pesma Things Behind Things Behind Things, koja govori upravo o svemu onome što se krije iza stvari: govori i radi, ali i pridržava. Na taj EP je nakalemio drugu stranu – tj. produžio ga u ceo orkestarski album.

Muzički, bend je najbliži drugom albumu Bon Iver, Bon Iver, i deluje kao da je 7–8 ljudi na sceni pokušavalo da se što manje čuje, ali isto tako i da komplikuje i dekonstruiše standardnu art-rok pesmu, u kojoj se – poput ideja – provlače semplovi, sintovi, duvači ili vokali.

Od soula do folkotronike pruža se užasno širok spektar muzike i ideja koje Vernon i drugari predstavljaju. Džez koji ne želi da se nameće, rokenrol koji želi da bude baš tih, najbolji falset koji se stidi toga što je najbolji – sve to u pesmama Award Season, Short Story, From, Vernon nije uspeo da sakrije. Bon Iver, poput kukuruza kokičara, iskače iz lonca u rasparanom ritmu i ostaje nam u zaglavljen u pamćenju.

There’s Rhytam na kraju postaje ta pesma koja deluje kao da yacht rokeri programiraju na hip-hop mašinama, dok se u naslovnom ritmu otkucavaju i odbrojavaju dani koje svi mi, sami ili sa partnerima, provodimo u tom nekom zamišljenom ritmu koji stvaramo.

Prošlo je skoro 20 godina otkako se Džastin Vernon zatvorio u kolibu nakon raskida i napravio svoj prvi album Bon Ivera. Nakon tog malog remek-dela zatvorenog sveta akustične gitare i jecanja, Vernon se otvarao, širio svoje uticaje, partijao sa velikim svetskim zvezdama, ali i imao slomove i patnje – mimo centra pozornice.

Sve dok ne dođu albumi, gde odškrinjuje vrata svojih misli i emocija.

Na svom poslednjem albumu, ta vrata su možda po prvi put otvorena, a ne više samo odškrinuta.
A čak i da vas ne zanima o čemu peva – sama muzika liči na nešto dovoljno intimno što se deli s vama u datom trenutku, kao što su slike iz prošlosti o kojima sam već pričao na početku teksta.