DA SE P(L)OČASTIMO: Father John Misty pleše na kraju sveta, dok Dunije pevaju najmračnije narodnjake ovih prostora

Nove sjajne albume imaju Father John Misty i hrvatski trio Dunije.

Father John Misty – Mahashmashana

Da li prepotentnost ume da bude opravdana u muzici? Svakako, ali potrebno je da baš dobro zaslužiš status u kom ćes imati pravo da budeš taj tip podignutog nosa, i da kao neka vrsta propovednika uzmeš i vodiš reč o ljudskoj prirodi i (manje više) glupostima, sve vreme držeci se sa strane, ne skidajući pomalo zlobni osmeh dok slutiš kraj vremena.

Malo njih znam kojima opraštam sve to, a za jednog mogu da kažem da ga iskreno volim i cenim a (umetničko) ime mu je Father John Misty. Na novom albumu prečudnog imena “Mahashmashana” je relaksiraniji više nego ikad, pomireniji sa tim da je svet otišao do vraga, pa čak povremeno može i da zapleše na ruševinama, saopštavajući nam – I told you so.

Mahashmashana je reč na sanskritu koja se prevodi kao dobro mesto za kremaciju. A u prenesenom značenju, kroz pesmu Father John Misty je predstavlja kao metaforični odnos između muškarca i žene, jer pored odnosa prema svetu Džoš Tilman (kako mu je kršteno ime) najviše voli da peva o ljubavnim odnosima.

Mnogi će reći da je ovaj, 6. po redu album vraćanje u formu indie folk kantautora, ali to bi bila greška, jer Tilman iz te forme nikad nije ni izlazio, samo je od albuma do albuma mešao raspoloženja. Pa je tako na prethodnom “Chloë and the Next 20th Century” bio na korak da postane šlager pevač, ali i dalje sa sarkastičnom zadrškom. Ovde je ipak zaplivao široko, među raznim žanrovima. Pa tako ume da bude i disko plesač, i roker sedamdesetih, i romantik i kruner.

“Screamland” je balada koja lomi i guta sve pred sobom i već mnogima omiljena, ali ako je jedna pesma epitom sveg onoga šta Father John Misty misli i zna to je osmominutna “I Guess Time Makes Fools of Us All” u kojoj secinično naslađuje i poručuje da se džabe nadamo da nas čeka neko bolje vreme, ali uz zavodljiv adult rok sreće disko ritam, koji kao da poručuje da kad smo već nagrabusili, možemo bar da zaplešemo.

“Mahashmashana” dakle nije vraćanje u formu već rad umetnika na njegovom apsolutnom vrhuncu, jer vodio se savetima iz svojih pesama – Ko zna šta nas čeka sutra, daj da danas izbacimo najbolje iz sebe.

Dunije – Bilo je sada

Jedna od mojih omiljenih narodnih pesama, koje se ne sviraju na svadbama i Grandovim novogodišnjim veseljima (ali imam i među njima omiljene, ne brinite) je “Čula jesam”. Dobro, u kontekstu narodne muzike ovih prostora ona mu dođe više kao neki vestern folk nego etno ovog prostora, ali svrstaćemo je uz narod što zbog izvođača koji je pevaju, što zbog teme u kojoj ta određena žena uzima stvari u svoje ruke. A “stvari” su ruzmarin i sin kog vodi na venčanje detetovog oca koji ženi drugu. Pesma koja bez metka pogađa svojim sentimentom i pričom u centar.

Otud me je supergrupa hrvatskih kantautoki Dunije privukla da obratim pažnju na njih jer upravo su ovu pesmu izabrale za singl svog prvog albuma. Kad ono, tamo. međutim… na albumu vas sačekaju nimalo naivne i nimalo vesele priče i pesme, sve zapisane u istoriji hrvatskih narodnih pesmarica.

Čekaju vas rastanci zbog odlaska u rat (Pitam tebe grličica) koji ajde, su negde regularna tema u pesmama, ali imamo i onu u kojoj muž odlazi u vojsku, a po povratku kad sazna da mu draga nije bila verna odrubi joj glavu (Mila je dragoga). O femicidu se peva i u “Kad je mene moj dragi sprosio”, ali ništa ne može da vas spremi na pesmu Ivanova ljuba (osim ako je niste čuli ranije naravno).

Nisam ni siguran da li i mogu da je prepričam, a da ne zvuči kao iseček iz kakve crne hronike, tako da je bolje da ne, ali kroz sve ove mračne priče Dunja Knebl, Nina Romić i Jelena Galić sastavile su kompilaciju priča o odnosu prema ženama kroz istoriju, u kojoj su one tretirane, ponižavane i nipodaštavane, a pesme koje su se prenosile kroz narod su to i zabeležile.

Iako nije ceo album ovakav, i postoje nekolicina veselijih pesama, ili makar ne toliko crnih i mračnih, turobnije strana pesama ipak odvlači najviše pažnje. Što je i logično jer ove priče ostavljaju težak i opor ukus u ustima poput kakve crne i teške pogledane drame ili čak i horora.

Bilo kako bilo, album možda nije lagan za slušanje, ali je bitan i važan jer povezuje neka stara vremena sa ovim danas u najmorbidnijim običajima femicida koje nažalost nismo uspeli da iskorenimo.