DA SE P(L)OČASTIMO: Dva brza i vruća indie izdanja iz regiona, Idem i Lelee, donose šaku tuge i vreću energije

Dva sjajna nova regionalna albuma su nam se zavrtela u plejerima, Idem – “Ciao” i Lelee – “Mora malo u crveno”

Idem – Ciao

Postoje oni muzičari koji svaki stih, svaku notu i ton spremaju mesecima i godinama, trudeći se da sve podignu do perfekcije. I gotovo uvek kad tako razmišljaju ne dosegnu te vrhunce. Vervovatno zato što na kraju balade ne umeju da komuniciraju o svakodnevnim radnjama i razmišljanjima ljudi koji tu muziku slušaju.

Postoje i oni koji lako kažu šta im je na umu i pameti, sklopivši celu priču u 2,3 minuta, u strofa-refren stilu sa nekoliko akorda, tako da sve bude slatko, ludo i brzo i baš tako dostignu slavu.

To se deslio Antunu Aleksi i njegovom solo projektu Idem, na albumu „Poyy“. Antun je lagano, opušteno i deluje, bez mnogo cimanja izbacio iz rukava nekolicinu generacijskih himni milenijalaca koji su odrasli, ali ih još uvek nešto tera da se prepuste osećanjima kao danima u kojima žele da ponovo imaju 19. To posle plaćaju mnogo bolnijim mamurlucima nego ranije. „Poyy“ je klasik, to se već sad vidi godinu i po dana nakon izlaska albuma, a na Idemu je, odnosno na njegovom autorstvu, da vidimo da li je on taj one album wonder, ili postoji još nešto što se valja iza brda.

Več nakon prvih singlova smo znali da od ove zapitanosti ustvari nema ništa, a sa preslušavanjem albuma „Ciao“ svaka sumnja je otklonjena. Ovaj dečko je mega talentovan da napravi najjednostavniju pesmu koja se poput čička brzo zalepi za uvo. Na prvi pogled deluje kao da sve to nije ništa novo, ali na drugu i treću loptu se zapitate – a kad ste tako nešto poslednji put čuli na ovim našim jezicima. I shvatite da ovakvu brzu, vedru po ritmu a zapitanu po tekstu muziku retko ko svira. Barem na ovom stupnju kvaliteta.

Dok je „Poyy“ bio taj momenat matorog klinca koji se pita da li ima još koji mesec ili godinu u sebi da bude neodgovoran, na albumu „Ciao“ klinac je odrastao pa može da primeti da su drugi oko njega sad „Klincy“.

Ako posotji jedna tema na albumu to je zaglavljenost u ovom brzom životu u kom se radi po nekoliko poslova, ima previše taskova i haslovanja jer to je jedin način sa kojim možeš da preživiš. Zbog čega vrlo često pati mentalno zdravlje. A i alkohol je dobro mreža sa spasavanje.

Prvi stih kojim počinje album (i prva pesma “Prvi mjesec”) glasi „Tužan sam“. I to je to osnovno osećanje kojim provejava album. Međutim, nemojte se uplašiti, ovo nije album balada i mraka. I dalje su to brze, pank rok i emo pesmičice sa dosta distrozije, ali setom i melanholijom u drugom planu.

Od postojećih singlova „Raspadam“ i „Jadan ja“ koje već u naslovu naslućuju tematiku, do pesama koje prvi put čujemo „Prvi mjesec“ i „Plus i minus“. Ipak, sublimacija svih tema i još jedna generacijska himna se krije u „Kimaj glavom“. O sad već odraslom muškarcu koji juri ko muva bez glave ne bi li obezbedio egzistenciju, da bi onda za vikend jedino preostalo klimanje glave u ritmu razgovora i muzike, kao i bezglavo opijanje kao nuspojava prethdonih radnih 5 dana.

Idem, nakon drugog albuma i dalje nigde nije otišao. „Ciao“ nas zove da ga malo ozbiljnije shvatimo i prihvatmo kao regionalnu gitarsku pop silu.

Lelee – Mora malo u crveno

„Mora malo i da smeš“ je taj slogan, proizašao na mrežama nakon još jednog neuspelog protesta u Srbiji. Nastao zbog nesposobnosti opozicije da povede besan narod u nešto konkretnija, da ne kažem, agresivnija dela. Bes koji vodi mnoge okarkaterisan je kao nešto loše, plaćeno i ubačano u mirne ljude koji će mirisanjem cveća na brdu, poput bika Ferdinanda promeniti svet. Mora malo i da smeš je ta prozivka gde ne možeš da veruješ samo u mirne solucije. Ljudi su besni i otišli su odavno u crveno.

Otud me je još više zaintrigirao album imena „Mora malo u crveno“, benda Lelee, jer kao da se nadovezuje na ovu rečenicu sa naših protesta. Dogorelost do nokata i ulazak u crveno priziva ovaj uslovno rečeno slovenački bend simpatičnog imena. Oni će za sebe ipak reći da su trans – balkanski, jer ovaj trojac ima svoja pređašnja prebivališta, iskustva i lične karte i pasoše izdavane u nekoliko bivših republika Jugoslavije.

Opis Jugolslavija u malom se ne završava samo tu, pa tako mnogi ritmovi i melodije podsete na mnoge alternativne centre SFRJ-a iako se u osnovi svega nalazi čvrsti, brzi i rifom vođeni alternativni rokenrol.

Teperamentni stihovi pesme “Sloboda” poput „Moja sloboda je u kršenju svih standarda” se ističu kao ideja i slogan, dok „Životinje“ u sebi kriju himnu onih koji u undergroundu pronalaze svoj izbor. „Nestaješ“ sa svojim neparnim ritmovima je najraskošnija, priziva neka druga vremana i u sebi ima taj hitični poternijal koji može da napusti alternativne klubove. „Rane“ su indie pop hit koji je vrlo lako mogao da snimi i neki bend na zapadu, i s njime se nađe u nekom filmu sa lepim glumcima, zbog čega bi bendu kapljale tantijeme celog života.

Lelee su taj bend koji je poput zaletelog automobila na bivšem autoputu Bratstva Jedinstva. Ne skuplja stopere, ne zaustavlja se policiji i ne poštuje znake ni saobraćajna ograničenja. Samo njihova pravila ih vode i dovode pobede.

Možda je to plan i program koji trebaju i drugi da prihvate jer odavno smo u crvenom.