Kani, suzo, ne kanula: Top 21 pesma za zdušno plakanje

Čisto hipotetički govoreći (zapravo, pišući), u nekom trenu zatreba vam plejlista odličnih pesama za plakanje, ali onih iz domena inteligentnijeg pop i rok zvuka… Dešava se, ljudi smo, dakle, i slabi i kad-tad posrnemo pod teretom koji nismo tražili. A kažu da plač, iskren, pravovremeni, u razumnim količinama, može da bude i blagotvoran, da nije lišen terapeutskog potencijala. Kad je već tako, vraćamo se na hipotezu sa samog početka ovog teksta, i evo moguće 21 divne i u tu svrhu krajnje učinkovite pesme za plakanje. Zahvalite nam kasnije, u mislima.

• Cousteau – Last Good Day of the Year

Nominalno, ova pesma svojim kriptičnim i zaumnim stihovima govori mahom o kraju leta, ali biće i o kraju ljubavi i/ili neumitnom svršetku nečega dragog, smislenog, potrebnog… A tu je i ovaj ubitačni ukras na trubi.

• Saint Etienne – Only Love Can Break Your Heart

Iz obilja gorkoslatkih briljantnih radova iz opusa ovog velikog benda možemo da izdvojimo i ovu krasnu i ranu im numeru; reč je o prilično hrabroj obradi hita Nila Janga, koju krasi i nosi zvuk klarineta, a koji se neznano zašto retko javlja u pop-muzici (a bezmalo uvek se jajno pokaže – setimo se ovdašnjeg Zaninog hita Vejte, snegovi).

• Natacha Atlas – Ne Me Quitte Pas

Naravno, sijaset je, manje ili više neusiljenih i potrebnih, verzija i obrada ove pesme, ali nekako drama na kub je zaista drama na kub tek u ovom strasnom zagrljaju sa rasviranim viđenjem arapskog popa.

• Natacha Atlas – Gafsa

Kad smo već na toj adresi, sigurno mesto i na ovoj i na mnogim drugim listama svakako pripada ovoj neverovatno eteričnoj i suptilnoj, maestralnoj numeri iz opusa N. Atlas. Gafsa se odlično pokazala i u savršenom spoju sa slikama i atmosferom filma 3-Iron Kim-ki Duka.

• Laura Nyro – It’s Gonna Take a Miracle

Veličanstvena Laura Niro, trubadurka iz srca sedamdesetih godina prošlog veka, slomljeno srce i posledične suze briljantno je ilustrovala ovim snovoliko pipavim biserom od pesme.

• New Radicals – Some Day We’ll Know

Iza ovog benda ostao je tek jedan album (članovi su zakrvili usred promocije istog) i dva dugovečna i izvrsna hita, od kojih baš Some Day We’ll Know odlično može da posluži svrsi iz teme ovog odabira.

• College & Electric Youth – A Real Hero

Refnov odličan film Drive (sa Rajanom Goslingom u glavnoj ulozi) mnogi sasvim opravdano pamte po mnogo čemu vrhunskom, uključujući i ovu divnu pesmu sa saundtreka mu, u kojoj su ova dva vrhunska retro-synthpop benda podsetila na splin kao kičmu tog neprolaznog podžanra.

• Carole King – So Far Away

Kerol King je u ovom svom evergrinu postavila pitanje smislenosti stalnog (fizičkog) kretanja, koje, pak, mnoge od nas udaljava od onog suštinski i zbilja važnog.

• Wilco – How to Fight Loneliness

I alt-country je dušu dao za plakanje, pogotovo kada je u pitanju ovako majstorsko gusto tkanje emocija i muzike kao u ovom slasnom slučaju. Ne propustite i, recimo, Jesus, etc. istih majstora.

• Pet Shop Boys – The Way it Used to Be

Mnogo je divnih pesama ovog dvojca uz koje je razložno plakati, ali za ovaj izbor neka bude istaknuta upravo ova pesma, u kojoj je rečito opisan trenutak bolne sampospoznaje – da se upravo tu i tada ljubav istrošila i stigla do svoje neumitne i, kanda, suđene završnice.

• Kate Bush – Song of Solomon

Možda bi ovoj svrsi mogla da posluži i jednako ubojita This Woman’s Work, ali izdvojimo ovde ipak King of Solomon, svu u nežnim valerima i nametljivo dramatičnu, uz bugarske napeve u dubini zvučnog „kadra“.

• Baxter Dury – I’m Not Your Dog

Evo jednog ovogodišnjeg doprinosa – vrli brat Duri hrabro stupa stopama Gejnsbura, Koena, Vejtsa…, sa jakim i jasnim vlastitim pečatom. Bravo i hvala mu.

• Jeff Buckley – Hallelujah

Spora nema da Leonard Koen svako malo zaslužuje zaseban tekast (naravno, hvalospevne sorte), ali na temu muzičke pokrivalice plakanja mirne duše možemo da preporučimo i ovo remek-delo od Baklijevog kavera.

• Dusty Springfield  – No Easy Way Down

Znamenita Dasti Springfild je za sobom ostavila besprekoran opus, ali kanda je suzu najlakše pustiti uz ovu malo je reći iskrenu ispovest o bremenu onoga nestalog i na vreme neizrečenog.

• Ryan Adams – Cry on Demand

Ovde je sve već rečeno u samom nazivu ovog dragulja gotovo nepogrešivog Adamsa. Kao i u dobrom delu svog opusa, Rajan Adams je uspešno tragao za muzičkim ekvivalentom onoga što u jednom od stihova naziva „potrebom zapadnjaka da plaču“.

• Savage – Don’t Cry Tonight

Slobodno ignorišite negaciju iz naslova ovog pomalo skrajnutog hita iz baštine italo boot disco-a; u ovih pet i kusur minuta sigurno vas čeka obilje melanholije koja je, ako ne sestra bliznakinja, a ono barem bliska i voljena rođaka suza.

• Elliott Smith – King’s Crossing

Na posve drugačiji zvuk računajte u ovoj divnoj i delikatnoj pesmi zlosrećnog Smita; tekst numere govori o nečemu posve drugom, ali nisu baš sve suze sluškinje ljubavnih jada, zar ne?

• Dido – White Flag

Istina je, ima ovde i tragova sitne i blede saharinske sladunjavosti, ali ipak u ogromnoj meri preovladava sud da je reč o odličnoj pop-numeri uz koju je lako pustiti suzu, dve, tri… devedeset sedam…

• The Jesus and Mary Chain – Just Like Honey

Hajde, pokušajte da ostanete tvrda srca na silovitu emotivnost ovog opčinjavajućeg sporovoznog noise pop-a iz davnih i tako berićetnih muzičkih osamdesetih.

• Clint Eastwood – Honkytonk Man

Nedavno je ovaj mnogozaslužni udarnik proslavio devedeseti rođendan, ali to nikako nije jedini i isključivi razlog za mesto za ovaj njegov muzički ogled na temu plača kao leka na ovoj listi. Obratite posebnu pažnju na tugu na kojoj lebdi refren.

• R. E. M. – Everybody Hurts

Deceniju kasnije i jedan čist zicer i ogroman hit kao možda i prva asocijacija na temu ovog teksta ako se vizir svesno suzi na zahtevnije i kvalitetnije sfere popularne muzike današnjice i skorije prošlosti. A tu je i možda napotresniji muzički video-spot svih vremena koji je pratio ovaj sada već višetruko potvrđeni klasik.

Naslovna fotografija: Aliyah Jamous