DA SE P(L)OČASTIMO: Lajbah ponovo peva o “božijem delu”, dok nam se Mak Miler javlja sa “druge strane”

Lajbah je presvirao svoje stare stvari sa “Opus Dei”, dok Mac Miller posthumno repuje o smrti na “novom” albumu.

Mac Miller – Baloonerism

Kad pričamo o pokojnim džankijima, uživaocima heroina, uglavno se u spektru svega nalaze dva narativa. Onaj o tome kako su to bili osetljivi i emotivni ljudi, previše krhki za ovaj svet, i onaj, nešto grublji, koji se ogleda u staroj narodnoj – ko se mača lati, od mača strada. Obe ove teze i filozofije će ljudi pronaći slušajući posthumni album repera Mak Milera “Baloonerism”.

Album je nastao sad već davne 2014, ali tek sad izlazi iako su neke pesme se našle na internetu u koronskim vremenima, 2020. godine. Miler je preminuo 2018. usled overdouza heroinom i od tad predstavlja neku vrstu palog anđela modernog hip hopa. Na albumu “Baloonerism” je kontemplirao o smrti, usled svog, već tad, prekomernog korišćenja opijata, što danas, 2025. kad slušamo album zvuču proročki, ali i tragično, jer posmatramo lik osobe koja je svesna da je duboko u problemima i da se ne vidi srećan kraj.

Zavisno od toga koliko ste duboko u materiji i koliko vam je sam Miler bio blizak u prethodnim godinama, tako će vam i ovo izdanje biti više emotivnije i srceparujuće. “Baloonerism” se ne ističe toliko hitovima, koliko tematski kao kolekcija pesama. Miler se oslanja na mid-tempo gruvi svirku, klavir i bas (na jednoj pesmi gostuje Thundercat), trudeći se da svojim mekim vokalom saopštava svoja unturašnja stanja i razmišljanja.

Na pesmi “DJ Chord Ogran”, Miler se hvali sviranjem na orguljama koje je posedovao čuveni Danijel Džonston, pokušavajući da izjednači sebe i njega kao ljude koji su nosili srce na rukavu i koji je svako iz svog problema prerano otišao.

Kod Milera, život se preliva u smrt. Misli o tome da li je mogao bolje i šta ga čeka posle, teme su koje su ga opsedale, kao i pitanje – kad je krenulo sve pogrešno i da li je mogao bolje, i da li ga je teret slave gurnuo u pravcu greha.

Na kraju, nas pozdravlja u završnoj “Tomorow will never know” u kojoj kao u nekoj vrsti testamenta poručuje da kad bi se ponovo rodio, probao bi drugačije. U odjavi pesme slušamo zvuk zvona telefona, na koji ipak nema ko da se javi, jer Maka više nema sa nama.

Tužna ploča koja će imati veliku ljubav u fanovima poznatog repera. Ostali, koji tek sad dolaze u kontakt sa njm, svakako ne moraju odavde da krenu, iako muzički i stilski, dosta pesama sa ovog izdanja su reprezentativni (Funny Papers, 5 Dollar Pony Rides).

U jednom od svojih najvećih hitova “Thank U Next”, Ariana Grande, peva o svojim bivšim, pa tamo kaže “Wish I could say thank you to Malcolm, Cause he was an angel”. E pa “Baloonerism” je ploča tog anđela, koji spletom gramzivosti muzičke industrije i dalje izbacuje albume, iako odavno nije sa nama. Ma koliko posthumna izadnja mirisala na pohlepu izdavača koji samo žele da nam uzmu koji dinar, na “Baloonerism” iskreno srce kuca iza sve te “raspordaje bola”.

Lajbah – Opus Dei Revisited

Prvo jedno veliko svetogrđe za početak. Meni Lajabah u životu ništa ne znači. U moj život je stigao sa nekolko decenija zakašnjenja i sva ta progresivna provokacija 80-ih je teško slušajuća buka koju su mnogi njihovi imitatori pripitomili za šire korišćenje. Poštujem naravno, zabavlja me svaka druga ili treća njihova medijsko – konceptualna manipulacija, ali ne slušam.

E sad kad mi je pao taj kamen sa srca, na reizdanju albuma “Opus Dei” bend se, kao i producent Riko Koning, ponovo zaigrao sa starim materijalom i odlično odgovorio novom vremenu.

Pesme koje su izašle pre skoro 40 godine osvežene su novim aranžmanima. Ostale su verne težini originala ali obučene u novo ruho koje može da zaintrigira nove slušaoce.

Prvi disk je reintrepretacija koju je Lajbah sam osmislio i usavršio. Pesme iz 1987. bend je live na nastupima rekonstruisao i svirao, a krajnji rezultati su im se toliko dopali da su ušli u studio i ponovo sve snimili. Na drugom disku se pojavio Riko Koning koji je producirao i originalno izdanje. Sad se ponovo vratio da revidira materijal. Koningu je ostavljena potpuna umetnička sloboda da sam istražuje nove teritorije pomoću več postojećih master traka. Rezultat je doneo jednu novu perspektivu samom bendu, jer pesme imaju drugačije okvire i zvučne pejzaže.

Na prvom disku bend svoje stare kompozicije pokušava da približi ljudima sa četrdesetogodišnjim bendovskim stažom, trudeći se da ne izgube karakter niti eksplozivnost.

Na drugom, Koning uspeva da izoluje ideje iz svake moguće pesme i da ih odvede u nekim svojim zasebnim pravcima. Pa tako “Leben Tod” kod Koninga zvuči kao gitarski bend 21. veka, dok je “Leben Helt Leben” mračna verzija mjuzikla “Moje pesme moji snovi”.

Retko kad bendovi uspeju u tome da prerade svoje stare pesme u novo ruho a da ne zvuče kao banda starkelja koja ustvari sve radi, ne bi li bila manje glasna, jer jednostavno, sa godinama sve manje podnose buku. Ali ni Lajbah nije bilo koji bend, pa otud ovo revisted izdanje nema mesta na polici sa drugim reizdanjima, već možemo opušteno da pričamo o originalnom delu.

Ovaj album će promovisati 8. i 9. marta u Beogradu. Da, baš su te nastupe reklamirali ONOM izjavom od pre neki dan, a ako vam sve to nije već dovoljno kao koncept, imate prliku da na “crveno slovo”, 9. marta slušate Lajbah u Beogradu.