Ljubičice za City: Trudimo da naša muzika ne postane deo nečega u šta ne verujemo

Cvetanje ljubičica možda ne mora nužno da predstavlja simbol dolaska proleća, ali ovog marta i aprila pravi vesnik dolaska lepog vremena biće i album i koncert benda “Ljubičice”.

U četvrtak, 6. aprila, Ljubičice će, zajedno sa Anom Ćurčin i njenim bendom izaći na binu “Doma Omladine”. Bend inače promoviše novi album “Dok čekamo pad” koji smo konačno dočekali i pre tog naslovnog pada. Pre velikog aprilskog dešavanja, popričali smo sa Vukom ispred benda, o albumu, koncertu i robotima.

Pozdrav i šta ima sve novo kod vas, a da nije vezano za muziku i izbacivanje albuma?

Šaljemo pozdrave iz Ljubljane, sa sjajnog festivala MENT! Moram da priznam da u našem životu ima vrlo malo stvari koje nisu vezane za muziku. Ali ako je neka olakšavajuća okolnost, dosta menjamo žanrove i uloge. Baš uprkos izlasku pop albuma, imali smo uzbudljiv i intenzivan period vezan za klasičnu muziku, i kao muzičari i kao producenti. Takođe se oprobavamo i kao izdavači pa smo se u poslednje vreme malo ozbiljnije zaigrali sa Krokodilom, našom izdavačkom kućom. Dosta sa bavimo i pedagogijom, tako da stvarno ne ostane previše vremena.

Ali od nekih nemuzičkih novosti, kreće sezona radova u bašti, tako da me ovih dana potražite gde okopavam, sadim i potkresujem, dok Pera gubi ogromne količine vremena u pripremama i analizi ostatka sezone šahovskih turnira. 

Kako bi danas opisali vaš bend, nakon višegodišnjeg sviranja i sticanja iskustva? Kakvi ste danas?

Mislim da nam se dešava standardni scenario po kom što više znaš o nečemu, to si više svestan koliko ne znaš. Trudimo se da upijamo koliko god je moguće, da izazivamo sopstvene stavove i znanja. U mnogim stvarima smo uspeli da ostanemo isti, i baš sam ponosan na to. I dalje nas veoma uzbuđuju muzičke ideje, zajedničko sviranje i cela ta razmena.

U odnosu na to kakvi smo bili u vreme izlaska prvog albuma, definitivno smo osvestili mnogo toga vezano za posao i sam proces stvanja. Doživeli smo razna teška i lepa životna iskustva. Mislim da smo kroz saradnje postali empatičniji i barem malo pametniji. Definitivno nam je i koža zadebljala i stomak ojačao na neke teško svarljive stvari. Još uvek smo tu, rastemo polako, i to mi je najvažnije zapravo. U međuvremenu, mnogo muzike nam je prošlo kroz uši, i kroz prste, i nadam se da ćemo nastaviti kretanje u istom pravcu.

Zašto se toliko dugo čekao, snimao i spremao album? Ima osam pesama, pa pitanje i za vas, ali bi komotno moglo da ide i drugim autorima koji izbacuju nove albume, što su albumi danas kraći? Nedostatak materijala, nemanje vremena, publika koja ima deficit pažnje ili nešto peto?

Na album se čekalo zato što mi malo patimo od toga da mora postojati koncept celine, makar u našoj glavi, a to do sada nismo uspeli da pronađemo u materijalu koji smo snimali i objavljivali. Zato smo uvek ostajali na singlu, ili u srećnijem slučaju na EP izdanju. Povukli smo liniju kod pesme “Jedva čekam rat ljudi protiv mašina” i potrudili smo se da izgradimo svet oko nje. Verujem da se mnogima čini da su to neke slučajno odabrane pesme, ali u potrazi za baš ovih osam pesama snimili smo preko 70 (slovima: sedamdeset) demoa koji nisu ušli u finalni izbor.

Verujem da su albumi danas kraći jer se muzika formatira tako da koncentrat bude jači. Kraće ali intenzivnije iskustvo. To su trendovi koje lično ne obožavam, meni su skroz kul ponavljanja velikih celina, simfonijska muzika, duge solaže i široki ambijentalni delovi, ali s obzirom da smo album pravili u ovom trenutku, i pod dirigentskom palicom Milana Bjelice, to na ovom albumu sasvim sigurno nećete čuti.

Deluje mi da album, kao da ima četiri celine, sf početak, seksi sredinu, letnji klimaks i “aftermath” pop muzike. Da li je to smisleno rađeno ili je ovo neko moje tumačenje?

Tvoje tumačenje je skroz zanimljivo, ali moram da priznam da to definitivno nije bio plan. Ja sam stekao utisak da su se na albumu, takođe neplanski, formirale dve celine, kao dve strane ploče. Prva, komercijalna, na kojoj su sve singlovi i koja reprezentuje novi zvuk na kome smo radili, i druga, na kojoj nismo odoleli da još malo iskoketiramo sa starim Ljubičicama. I takav je i odziv. Šira publika reaguje na singlove, dok stari fanovi samo pričaju o B strani.

Ono što je takođe zanimljivo, iako ja doživljavam ovaj album prilično mračno i defetistički, ljudi ga čuju i opisuju sasvim suprotno, kao plesni, poletni, čak veseo! I kad malo razmislim zapravo i jeste ideja da ga interpretirate kako želite, u zavisnosti od toga šta dopišete na liniju posle Dok čekamo pad.

Imate dve pesme o budućnosti, o robotima, pa koliko vam je bitna ta priča o delovanjima čoveka u budućnosti, o tehnofobiji itd?

Da budem sasvim iskren, nije nam uopšte bitna, makar ne u kontekstu ovog albuma. Slučajno se desilo da iskoristimo prepoznatljivu estetiku da govorimo o ličnim osećanjima i događajima. Ta budućnost je u našoj glavi zapravo sadašnjost i uvek referiše na stvari iz neposrednog okruženja. Mi biramo često lajt ton, čak i kada govorimo o ratu, ludilu, smrti… ali bez obzira na ton, teme su i dalje te. Mada, da se ne lažemo, ja sam žestok bumer i smara me sve ovo novo.

Koja vam je omiljena epizoda “Black mirrora” ako ste gledali, ili imate neki drugi omiljeniji SF na koje bi se tematski nastavile ove pesme?

Što se SF-a tiče, bio sam fanatičan čitalac. Verovatno sam smazao sve na šta sam naišao od Isaka Asimova, Artura Klarka, Ursule Le Gvin, Stanislava Lema i tako te stare ekipe. Čak i Pekića. Onda Dine su mi bile važne. Imao sam naravno i filmsku fazu, ali na žalost serije me nikada nisu uvukle. 

Što se naše muzike tiče, osim što je to bilo bitno u formativnim godinama, nikada nisam osećao da ona ima direktne veze sa naučnom fantastikom. I ne sećam se da je Pera ikada imao sličnu fazu. Ali hajde, gledali smo onu prvu sezonu “Love, death and robots” i pomislili da bi bilo strava da tu postoji neka konekcija.

Većina pesama deluje kao da bi mogle da budu remiksovane? Kako bi vi voleli da to izgleda, koga bi voleli da se prihvati toga itd?

Ja bih zapravo baš voleo da vidim tuđe osvrte na našu muziku. U tom smislu smo već pripremili stemove svih pesama i planiramo vrlo uskoro da ih objavimo, za besplatno skidanje, slušanje i eksperimentisanje. Mislim da ima fantastičnih deonica i svirački i muzički, koje su često ostale prikrivene ili skrajnute u široj slici. Bio bih vrlo srećan da čujem te pesme u nekim drugim inkarnacijama.

Koliko ste gadljivi na komercijalizaciju svoje muzike? Da li možete da zamisite
pesmu poput 8 minuta od sunca (moja omiljena) da reklamira pivo, preparat za
suncanje, ili svakako tako neki letnji proizvod?

Nismo gadljivi na samu komercijalizaciju, ali se jako trudimo da naša muzika ne postane deo nečega što vrednosno ne pogađa ono u šta verujemo, i to između ostalog doživljavam i kao ličnu odgovornost svakoga ko nastupa u javnom životu. Prilično mi je tužna cela ta stvar sa reklamiranjem kockarnica, alkohola, energetskih pića, kao i sve ostale greenwashing akcije koje su sveprisutne. Kapiram da je tu lova, ali nije mi to okej. U nekim drugim varijantama, zašto da ne.

Poslednje dve pesme su dosta drugačije, misterioznije, i malo odskaču od ostatka albuma. Šta one znače za vas, odnosno šta ste hteli njima da poručite, i šta je vama privatnije bliže, ovaj sunčani pop ili ova malo uslovno rečeno ozbiljnija muzika?

Te poslednje dve pesme zapravo i jesu jedna pesma. Iz uvoda za Dok čekamo pad izrastao je Danse Macabre, i onda smo odlučili da mu damo samostalnost. Meni je to najvažnija pesma, ona je bila ključ u zatvaranju koncepta, u zatvaranju kruga da tako kažem. Nadam se da ta pesma možda malo pomaže i da se bolje razume ostatak albuma i naša autorska namera. Takođe mi je važno što u tim pesmama učestvuje najviše muzičara, a to je uvek bio naš zaštitni znak.

Deo ste divne pančevačke pop scene, kako zbog muzike tako i zbog vašeg studija Krokodil, pa jel možete malo da nam opišete kako to izgleda iznutra, ne iz perspektive muzike koju dobijamo na kraju, već kad krenu dogovori, snimanja, kompovanja, brejnstorming…?

Pa ja bih rekao da smo mi samo jedan od kamenčića koji je možda pokrenuo muzičku lavinu koja ide iz Pančeva. Ali stvar kod lavine nije u kamečićima koji je pokreću, već kod svega onog što se dugo skupljalo i što čini zapravo celu masu. Mislim da je pančevačka scena dugo živa i bogata i važna i da je tek sada to počelo da se primećuje malo šire. Tu je i stara muzička škola, koja ima neke fantastične klase, tu su odlični festivali i publika koja voli da dođe i čuje, tako da je prirodno da zapravo i scena bude jaka. Osim bendova imamo i super infrastrukturu, imamo studije, producente, izdavače… Verujem da Pančevo definitivno jeste muzički grad.

Ja imam uvid u jedan deo tog bts procesa, i naravno kao i u svakoj sapunici i u ovoj ima gomila napotrebne drame i raznih gluposti, ali je na kraju uzajamna podrška velika i mislim da je to mnogo lepo i inspiriše me da ima nade za ovaj svet.

Kako danas izgleda live nastup, poslednji put sam vas slušao kad ste bili duo, sad ste
trio. Šta se i kako sve tu promenilo?

Malo se promenila atmosfera i dosta se promenila muzika. Iako smo dugo radili kao duo, ja sam uvek osećao da nešto nedostaje. Možda smo Pera i ja previše bliski, previše se dobro poznajemo, i ponekad je zaista teško da jedan drugog iznenadimo. A iznenađenja su za muziku često korisna. Ako ćemo da pravimo paralelu sa fizikom, a ne znam zašto ne bismo, da bi nešto stajalo stabilno trebaju mu tri noge. Tako smo i mi sada trio, i verujem da ćemo samo rasti u narednim godinama. Olga nam je unela savršenu energiju u bend, i u muzičkom smislu mogu samo da budem ponosan što smo uspeli da upecamo muzičara tog kalibra da nam se priključi.

Mada bez obzira na to, mislim da nam je period rada kao duo mnogo pomogao da neke stvari redefinišemo i da se još bolje povežemo sa suštinom svog zvuka. Trenutno osećam da je ovaj trio, ili bi eventualno kvartet bio, ono što bih nazvao sweet spot, ali čak i kada sledeći put okupimo veliki orkestar mislim da ćemo umeti da ga iskoristimo mnogo bolje.

Šta nas sve očekuje 6. aprila?

Ljubičice i Ana Ćurčin, u punom sjaju. Končno donosimo u Beograd novu muziku, u jednom od kultnih gradskih prostora. Mislim da su svi uslovi ispunjeni da se dogodi divno veče za pamćenje. I naravno da smo posebno emotivni kada je u pitanju Beograd. Sviranje u Beogradu je aktivnost koju posebno volimo da radimo dok čekamo pad.

I za kraj, kad dočekamo pad, šta radimo posle pada, kako ustajemo i kad?

Zavisi kakav je pad. Ako je u pitanju pad kapitalizma, patrijarhata ili Vučića, to zapravo može da bude odlično iskustvo. A ako u međuvremenu samo padnete na nos? Pa ništa, samo dostojanstveno, nemojte da vas to pokoleba, dignite se polako, protresite diskretno i nastavite kud ste krenuli.