Muzička recenzija: Arcade Fire „We“ (Columbia/Menart 2022)
Kako nas uči popularna kultura, ne preterano zanimljive stvari dolaze iz Kanade. Na svakog Nila Janga tu je Selin Dion, međutim pre dvadesetak godina se dogodio fenomen Arcade Fire koji je u najboljem duhu introvertnog nezavisnog popa osamdesetih (Talking Heads, The Band of Holy Joy…) doveo svoje breme u novi milenijum. Tri albuma (Funeral, Neon Bible, The Suburbs) kasnije, AF su glasnogovornici armije emotivnih, razočaranih, sanjivih i lomljivih gubitnika a da nemaju prefiks „emo”.
Tematski i konceptualno, ovi albumi su bili lokalni i introvertni koji su delovali globalno kako zbog himničnih refrena, egzotičnih promena ritmova, nefotogeničnih članova benda, tako i zbog selebriti fan baze koju je predvodio Dejvid Bouvi lično. Na albumu Reflektor došlo je vreme za neke stilske promene koje vode ka popularnom elitizmu (može i obrnuto), evro-snobizmu, egzistencijalističkoj (čitaj: makabričnoj) ili mitološkoj lirici o npr. Orfeju i Euridici.
Možda glavni glumac na ovom duplom (konceptualnom) albumu jeste baš Džejms Marfi (ex-LCD Soundsystem) koji je retro-futurističkom disko produkcijom kako isprljao tako i pročistio ambiciju AF da zazvuče drugačije, ali prepoznatljivo.
Koju godinu kasnije (2017), u Despacito svetu u kome je milionski skor gledanja Youtube spotova, AF izgleda kao arhaičan bend iz poslednjeg zlatnog doba rokenrola – devedesetih. Srećom, postoji velika interesna grupa, da ne kažemo obožavaoci koji su jedva dočekali nastavak poprilično eksperimentalnog i nekomunikativnog albuma Reflektor. Tako da smo tada imali album gde su glavni epizodisti Daft Punk, koji su učinili da himnična melodioznost zazvuči kako na diskoteku 54 tako i na Hacienda zvuk iz Mančestera sredinom osamdesetih.
Verovatno AF nisu nikada zvučali ovako prijemčivo i zarazno, iako su gitare manje više stišane na minimum. Naslovna kompozicija albuma Everything Now je bila mrsni MTV hit izgleda iskalkulisan jer je oko naizgled proste melodije napravljen disko-simfonijski aranžman. Pola decenije i par kovid godina kasnije, preispitivanja na mikro i makro smislu su i jesu velika stranputica i nesagledivi usud. AF su odlučili da snime relativno kratak album (manje od 45 minuta) sa desetak „pesama“ u produkciji Najdžela Godriča (Radiohead, Beck, McCartney).
We ima transcedentni koncept o (ne)bliskosti u raspolućenom vremenu. O težnji ka velikim narativima koji su breme svekolike umetnosti, o suštastvenoj liniji spajanja i razdvajanja istine i lepote, ali u ovom uprljanom postistorijskom svetu. U tom svetu u kome AF pretenduju da budu i Bouvi i U2, ali i bez stida da zazvuče i kao Grandaddy, Mercury Rev pa čak i Coldplay. Na prvu loptu, singl Lighthing I, II je zicer koji priziva euforičnost prva dva albuma, međutim, ostatak je poprilično komunikativna priča koja seže u vreme konceptualnih i tematskih albuma.
Danas su AF sa svojih 40+ godina, mladima u fazi „ok boomer“, međutim, na albumu We imamo prilike da slušamo album. Album lišen pretenzija da se ispune svih 79 minuta poput Disintegration ili Siamese Dream, već oivičen ekonomičnim razmišljanjima a-la Rubber Soul ili What’s Going On?. Na kraju, i metodološki okvir u kome se We nalazi je „ima li smisla živeti u svetu gde su nam duše od gume?“
Dok još nije kasno za sve, priuštite sebi meditativnih četrdesetak minuta kontinuiteta. Tj. podesite vaš mobitel na „airplane mode“.
Naslovna fotografija: Columbia/Menart
