Muzička recenzija: George Harrison „All Things Must Pass (50th Anniversary Edition)“ (Universal 2021.)

Još pre zvaničnog raspada (10. 4. 1970) Bitlsi su, prema svom karakteru i stavu, imali spremne solističke albume. Ringo je snimio Sentimental Journey, šarmantne obrade šlagera između dva svetska rata, Makartni je izdao McCartney, istog dana kada je izašao Let It Be, inače minimalistički ali besan album na kome Pol svira sve instrumente. Lenon je zahvaljujući terapiji Artura Džanova „Primalni krik” snimio pokajnički i socrealistički Plastic Ono Band dok je Harison, po sopstvenom uverenju izdan i od Pola i od Džona, snimio trostruki, otrežnjujući, ali i nostalgični All Things Must Pass.

Tačno pedeset godina kasnije, i samo dvadeset godina kasnije od prethodne luksuzne verzije, sada stiže još luksuznije, remasterovano CD izdanje koje je ispravilo štetu bahatog prenošenja na digitalni zvuk od pre tridesetak godina, kojim se izgubilo dosta od Spektorove wall of sound produkcije. Harison je uspeo da iz pesama izvuče isključivo krtinu, i da časti svoje obožavaoce sa sijaset bonusa.

Ovaj prvi klasik sedamdesetih sadrži sve što pravi rok album treba da ima. Mekan, baršunast zvuk, glomazne gitare, velike teme, dve ogromne „džem sesije” i nežne melodije. Harison je bio i jedini u vreme Bitlsa koji se obratio direktno Bogu (Long, Long, Long na Belom Albumu). Ovde se najdirektnije nastavlja taj dijalog u pesmama Hear Me Lord i My Sweet Lord. Najdirljivija pesma je i dalje naslovna All Things Must Pass koja predstavlja pravi epitaf na karijeru Bitlsa.

Takođe začuđuje i lista izvođača na ovom albumu koja se kreće od Klausa Vurmana i Ringa Stara, preko grupe Badfinger pa sve do Erika Kleptona, jarana koji mu je uskoro oteo suprugu Peti Bojd. Ono što je najfascinantnije je zadivljujuća konzistentnost i fokusiranost ogromne količine pesama od kojih je većina nastala 1969/70, u vreme snimanja labudove pesme Bitlsa Abbey Roada tj. Let it Be. Demo i alter verzije samo upotpunjuju konačni utisak.