Muzička recenzija: Manic Street Preachers „The Ultra Vivid Lament‟ (Columbia/Menart)

Bend koji se pojavio pre tačno trideset godina i poručio svetu „ima da snimimo jedan album, da ga prodamo u deset miliona primeraka i onda se raspadamo“. Nije se baš tako desilo, evo, tri decenije kasnije smo imali dosta albuma boljih od tog prvenca, onda tragičan nestanak brutalno napaćenog gitariste, novu karijeru, koncert na Kubi i uspone i padove sasvim normalne za šou biznis. Međutim, ako se uzme u obzir da su ovi Velšani komunjare, marksisti i protivnici liberalnog kapitalizma, hajde da vidimo šta su imali da kažu na albumu koji se tiče izolacije i korone.

Muzički, ispoliran, bez trunke obožavane pank estetike i soničnog brutalizma, Ultra Vivid Lament podseća na drugenca Gold Against Soul ali i na Everlasting kada su uživali u socijalnom i političkom trenutku koji su stvorili (If You Tolerate This, Than Your Children Will Be Next, ako se neko seća). Objašnjenje benda za ovakav album je izolacija i bekstvo u sopstvene svetove, nešto slično sa iskustvima Kristijana iz Vidimo se u čitulji.

S obzirom na to da su MSP ozbiljan bend i brend, trebalo je obezbediti odličan, moderno zvučeći pop singl i evo ga Orwelian o poslednje dve godine koje živimo. A tu je i duet sa umilnim ženskim glasom (kao nekad Trejsi Lords i Nina Person). The Secret He Has Missed, sa Džulijom Kaming iz američkog benda Sunflower. Cinici će izvući najanemičniji album benda Lifeblood kada ih je dosta fanova i napustilo.

Međutim, to je sve proces sazrevanja, jer ovaj album jeste završio na prvom mestu najprodavanijih britanskih albuma. Tu je i već spominjani Mark Lanegan, da spasi savest ovog albuma, u pesmi Blank Diary Entry. Možda je ovaj album siguran dokaz da su MSP postali velšanski Simple Minds (teški sirovi počeci, svetska dominacija, politička angažovanost), ali očigledno potreban sastojak savremene rok muzike, šta god to danas bilo.

Naslovna fotografija: Promo