Muzička recenzija: Nick Cave „Idiot Prayer: Nick Cave Alone at Alexandra Palace“ (Multimedija 2020.)

U trenutku kad nam baš nije svejedno da nam omiljeni beogradski gost, Nik Kejv, već drugi put otkazuje koncert, dolazi nam album koji je po mnogo čemu specifičan. Prvo, Nikolin prateći bend, Bad Seeds se menjao i evoluirao više nego sam umetnik, i odustvo istih s ovog albuma jeste tragično shvaćena greška, međutim, ako se ovaj isti album uzme kao večni trenutak koji živimo i sami, onda se dobija potpuno drugačija perspektiva.

Prvo, svi se osećamo kao da svaki dan živimo sami na nekom velikom praznom stejdžu gde nema ko da nam tapše, da nam se smeje ili makar da nas gađa paradajzom. Drugo, Kejv nije imao smirivanje drugog pika oko izbora, jer je čovek stanovnik sveta a ne Srbin iz Pojata, pa je jasno procenio da je ova pandemija maraton a ne trka na 300 metara, štafetno. Treće, učinio je nešto što se blago poredi s poduhvatom Džona Kejdža iz šezdesetih kad je snimio pesmu od četiri i po minuta na kojoj svira samo tišina. Naprotiv da ovde ima samo tišine, ima glasa i klavira. I ako uzmemo u obzir da snimak potiče iz fatalnog juna 2020, da je ispunjen s 22 pesme od kojih neke nisu svirane nikad, a neke vrlo retko, i da je silom prilika svaka primorana da se zatvori u samo jedan aranžman, klavir i glas.

Nik Kejv kao pijanista nije ništa novo, međutim, retko kad je imao pesme isključivo na klaviru, a da je pritom morao da razmišlja simfonijski. Ako postoji zamena za naše ukradene koncerte iako postoji ekvivalent poslednjeg koncerta na svetu, onda je to ovaj album. Intima nije reč koja prva pada na pamet, iako je najočigledniji ulog. Neki aranžmani su apstraktniji, neki su čak neprepoznatljivi i lelulaju u nekoj pseudodžez atmosferi poznog Rjuičija Sakamotoa. Međutim, intenzitet narativa je ono što dominira, tako da zemljotres Mercy Seat ima prirodno istu rezonancu kao Papa Won’t Leave You Henry, međutim, nijedna od te dve pesme ne može da nadglasa Ship Song ili Into My Arms, pa čak i Sad Waters.

Zato ovo nije jednostavan album koliko mu kalibar dopušta. Kejvov klavir i Kejvov glas dolaze iz epicentra globalnih stranputica čiji smo kurs sami stvorili. I u tom starozavetnom diskursu Boga punog gneva, ovaj album je samo fusnota o nadi koja se guši, ali i dalje postoji. U ogromnoj koncertnoj sali, ali i potpuno sama…