Muzička recenzija: R.E.M. „Monster (25th Anniversary Edition)“ (Warner/Mascom)

Kako legenda kaže, ovo je album s kojim su R.E.M. izgubili momentum i svetsku dominaciju. Sve kasnije je navodno bilo nizbrdo. U komercijalnom smislu, ovo može da bude istina. Dominantni muzički narativi su se menjali, a bend se kreativno preispitivao između sopstvenog nasleđa i naturenih trendova.

Kako je vrhunac karijere predstavljao prvi trojac WB izdanja od 1988. do 1993, tj. Green, Out of Time i Automatic for the People, verovatno bi bilo koji kurs bio prokazan. Nekoliko godina bez koncerata i referisanje tragičnog Kurta Kobejna da bi voleo da Nirvana ima R.E.M. karijeru, kod Majkla Stajpa je stvorila konfuziju koja se u stvari vrlo lepo slila u album Monster, postgrandž, pseudodisko, kriptoamerikana ugođaja. Pet singlova, rasprodata turneja, raskošni spotovi i Stajpovo promovisanje sopstvene ćele bila su validna valuta za britpopcentričan svet, ali se čini da je album loše ostario još pre kraja devedesetih.

Revizionizam je đavolja rabota svake epohe, pa je producent odavno nepostojećeg benda koji je danas verovatno opskuritet za generaciju Z, zasukao rukave i rešio se za potpuno novi remiks i pored solidnog remastera. Zato su neke pesme prodisale, jer je obrisana prašina s distorziranog identiteta benda. I kao da imamo dva različita albuma, ali dosledna veličanstvenoj ideji reinvencije i rebrendiranja.

Za generaciju X ovo je neočekivano blago, a pogotovo pesma upravo posvećena Kurtu Kobejnu Let Me In. Ona bučnija je za njega, a ova svedenija i direktnija je za sve nas, da se podsetimo jednog velikog benda u kulturi sećanja u kojoj je zaborav najdoslednija ideja.