Muzička recenzija: The Beatles „Abbey Road“ (EMI/Dallas)

Posle pobačenog projekta „povratka korenima“ Get Back (koji je kasnije u klanici zvukova Fila Spektora postao Let it Be) na Mekartnijevu inicijativu, Bitlsi su se odlučili za konačni „epitaf“.

Atmosfera je površinski bila relativno harmonična jer su svi znali da je u pitanju poslednji album posle koga sledi konačna kreativna sloboda, međutim, unutar benda je sve bilo raspadnuto. Nekoliko žučnih svađa i rasprava odavalo je sliku rastočenih i istrošenih zajedničkih života. Iz ovih psihotičnih tenzija proizašle su ode zreloj ljubavi (She’s So Heavy, Something, Oh Darling), nasukanim prijateljstvima (Carry That Weight, The End) ili finansijskim malverzacijama (You Never Give Me Your Money).

Suštinski, Abbey Road je bio kraj Bitls epohe, kraj najidealističkije dekade XX veka, divnog međusobnog drugarstva i ljubavi, međutim, i početak novog, zasluženog života za svakog od njih. Već rutinski, pola veka kasnije, sin Džordža Martina – Gil, uspeo je da doda još krtine na originalni (bezgrešni, stereo) miks, tehnološki najnaprednijem Bitls albumu.

Zahvaljujući tome, ovaj album je posle 49 godina opet na samom vrhu najprodavanijih muzičkih izdanja u Britaniji (CD, LP, download) što znači da je ova muzika i dalje neprevaziđena i sveobuhvatna. Na dva diska dodataka postoji nekoliko izvanrednih demo uradaka, instrumentala i ranih verzija, pogotovo „dugog medlija“ na B strani. Poseban kuriozitet je akustustični demo Pola Mekartnija Goodbye, koja je završila kao singl za Meri Hopkin. Abbey Road je čvorište prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.