Kad bend podigne sebi spomenik za života: Porto Morto – Minimum

Iako to ime albuma ne naslućuje, Porto Morto je objavio Minimum, jedan, veliki album!

Pre koju nedelju sam razgovarao sa jednim proslavljenim regionalnim muzičarem i na moje pitanje ko bi mogao da bude taj neki novi bend koji bi za 20 godina bio toliko veliki da slavimo godišnjice njihovih velikih izdanja, očekujući da će reći imena standardnih „pacijenata“, odgovorio mi je sa: „Niko, jer je sve toliko smanjeno i potrošno da ne verujem da će ovo sve sada uopšte biti aktuelno za pet godina.“ Nabrajajući mu moje neke adute, došao sam do Porto Morta, na šta sam samo dobio kratak odgovor: „Ma oni su se već nekoliko puta raspadali, a i opet će.“

Ta (tuđa) misao mi je opet stigla na um, kad sam prvi put ugledao omot albuma Minimum, koji je mermerna ploča u koju je upisano ime albuma, a onda ga i poslušao. Činilo mi se da je album velik, da sa svakim novim slušanjem raste, da je raspojasan, rasplesan. Deluje kao da bend ovim albumom sebi za života diže spomenik, poput onih starih ljudi koji znaju da je tu iza ćoška kraj. Čak je i jedan od poslednjih stihova odpevanih0 na albumu – “Bože sačuvaj Jeboton” na hit singlu Gužva.

U razgovoru kasnije sa bendom morao sam da pitam (a koji ćete čitati) da li se bend raspada i da li je ovo kraj, a dobio sam samo jedno, sa osmehom: „Ma kakvi.“

Minimum je album, kao što mu ime jedne od pesama kaže, album paradoksa. On je verovatno nešto najveće što je bend ikad snimio, a zove se Minimum. Album koji se u temama bavi materijalnim bogatstvima, ali sve zbog toga da bi ostvario ono iskonsko i večno. Album koji se sprda sa samim sobom, govoreći nam u lice da je sve ovo već urađeno i poslušano, a ustvari je potpuno drugačije, dignuto na jedan novi nivo, prepoznatljivog stila, a opet raskošnije. Album koji se žali na sveopšti raspad u svetu, ali koji se trudi da ga kakvim superlepkom ponovo zalepi.

Ponekad mi se čini da su Porto Morto u svom art roku i previše pametni za svoje dobro. U svojoj zaigranosti i istraživanjima uspešnog koncepta pop pesme i šta to zapravo znači, možda odbiju običnog slušaoca koji traži od muzike zaista te dve strofe i refren. Međutim, nakon napravljenog u laboratoriji novog albuma, shvatite da običan slušalac i mora i treba ponekad da upali mozak u onih svojih osam sati razonode.

Kako već pomenuh tu laboratoriju, bend rastavlja mnoge pređašnje, daleke i nešto bliže uticaje i pokušava da sklopi originalno parče muzike, ili makar neki staru stvar iz neke osamdesete prevede u 2026, tako da zvuči kompaktno, moderno, spremno za ulazak u ring sa svojim modernim takmacima. Pa će tako mnoge pesme podsetiti na vreme Paket aranžmana, pogotovo Šarla Akrobate, ili Haustora iz perioda Trećeg svijeta, ali kroz prizmu benda koji je rešio da na način drilla i trepa ubrza već postojeće kulturne matrice.

Centralna pesma albuma deluje da je „2D“, sa jednim od najboljih tekstova benda u dosadašnjoj istoriji, kao i ove godine generalno među južnoslovenskom bivšom braćom. Početak i kraj pesme nas uvodi Davorin Bogović iz Prljavog kazališta, koji stvara vezu sa „Crno-Belim svijetom“ pesmom, ali i životom iz osamdesetih, pa kako taj svet i dalje postoji, u svoj svojoj površnosti, ali sa većom rezolucijom. Sva veza sa osamdesetim koju bend ostvaruje nije neka prosta nostalgija ili persiflaža, već inspiracija i potraga za svetim gralom pod imenom – dobra pesma.

„2D“ je još jedna, možda nenamerna, ali svakako veza sa pop velikanima današnjice, bendom Gorillaz, u kom je onaj animirani glavni vokal benda tako nazvan. Međutim, bend u svojim ispitivanjima granica pop muzike zaliči na britanske animirane heroje koje predvodi Dejmon Albarn, kako muzikom tako i gostovanjima. Pa tako se u introu, pesmi „Refleks“, čuje ni manje ni više nego Cane Partibrejkers, u svom prepoznatljivom nizanju istine do istine. Bojana Vunturišević i njeni prateći vokali su tu na pesmi „Nisam na prodaju“, koja zvuči baš onako kako zamišljate da zvuči ujedinjavanje ove dve grupacije umetnika. Već neko vreme znamo za saradnju Hiljsona Mandele i grupe na pesmi „Tu“, a novo je i semplovanje Teta Lize, međimurske etno pevačice u pesmi “Kofein”. Međutim, i pored velikih imena, prave zvezde su ipak Porto Morto, koji je sve ono što je nacrtao kao taktiku na tabli pre meča uspeo da sprovede u delo na terenu.

Bilo da je new wave, elektro, rege ili pritoke hip-hopa, Porto Morto isporučuje „nešto novo“ i svoj „maksimum“. Angažovano, samosvesno, doboljno besno, ali nikako potrošno i prepuno parola koje stalnim ponavljanjem i prestaju da znače bilo šta.

Pitajte me za par meseci, kad se stiša hajp, pa možda budem znao da odgovorim da li je ovo najbolje izdanje benda iz Zagreba koji, kad se ovako zaleti, deluje nezaustavljivo.