Rosalia „Motomami”- hrabar, beskompromisan i moćan album latino ikone!
Nakon što je postigla planetarni uspeh albumom El Mal Querer, Rosalia je postala još jedno ime na koje je pao teret očekivanja – šta li će sledeće da snimi i kako će to zvučati? Prosto i jednostavno – El Mal Querer počeo je kao njen diplomski rad, a završio kao remek-delo usidreno u flamenko tradiciji, ali obogaćeno raskošnim i modernim pop zvukom. Bilo je jasno – Rosalia se profilisala kao kreativni genije. Uspela je da u flamenko unese avangardu, da ga izvuče na površinu i smesti ga među mainstream muziku.
I upravo zato je počelo i da se javlja pitanje kako i u kom pravcu će se menjati i da li će to uopšte činiti, ili će dozvoliti da bude okarakterisana kao neko ko flamenku daje moderniji prizvuk i popularizuje ga. Međutim, ona se sa svakim narednim singlom menjala. Odjednom je postalo izuzetno teško svrstati je u bilo koju muzičku kategoriju ili žanr.
Njen poslednji album Motomami uspešno sjedinjuje upravo to što je gradila singlovima tokom trogodišnje kampanje koja je usledila nakon albuma El Mal Querer. To su bili singlovi sa popularnim imenima poput Džeja Balvina i Džejmsa Blejka, ali od kojih nijedan nije bio nalik onom drugom. Motomami počinje moćnom pesmom Saoko, koja nas i uvodi u priču o njenoj ličnoj promeni. Tekst pesme govori o transformaciji koju je doživela i priprema nas na to da stil samog albuma nije nešto fiksno i uklesano u kamenu, kao što ni ona sama to nije. Saoko vas priprema na to da je ovaj album potpuno drugačiji od onoga što ste očekivali! I na to da je prepun varijacija, kako u muzici, tako i u tekstovima.
Motomami govori i o tome kako je tužno biti sam, ali i o slobodi koju samoća dozvoljava. O samopouzdanju i želji da izgledaš dobro, ali i tome da lepota bledi. Kroz svojih 16 pesama, Rosalia se igra regeton ritmovima, repuje o slavi, peva o ljubavi, ali najviše – o sebi. Sama ona je za ovaj album rekla da je autoportret, ističući da je njen najličniji album do sada i inspirisan latino muzikom koju je slušala kad je bila mala. Los Angeles bio je zapravo zbirka njenih obrada poznatih flamenko pesama, a El Mal Querer bio je utemeljen u flamenko tradiciji. Uz to, ona konstantno koristi album kao koncept kroz koji priča priču. Storytelling je njeno drugo ime. A ovde prvi put slušamo priču o njoj. Naravno, pretpostavljajući da i naša publika sada može da iskoristi čuveno znanje španskog jezika stečeno kroz latinoameričke sapunice koje smo gledali u detinjstvu.
Motomami kombinuje dve glavne stvari, što možemo nazreti i kroz sam naziv albuma. Moto je onaj njegov grublji deo koji označava snagu i moć, dok je mami simbol onog nežnog i ranjivog dela njene ličnosti. I upravo taj dualitet osećamo i kroz pesme. Muzika je neposlušna, nestašna i predstavlja odraz njenog istančanog ukusa. Nakon pesme Saoko, dolazi nežnija Candy, koja vas svojom melodijom i tananošću gotovo baca na kolena.
Donekle podseća na ono što je Rosalia radila sa Džejmson Blejkom, ali ne sasvim. Candy kombinuje sint zvuk sa regeton ritmom, savršenom melodijom i bojom njenog glasa. Da ne zaboravimo – Rosalia je ipak pre svega jedna od onih pevačica koje vas potpuno osvoje svojim zverski moćnim glasom.
Dalje, numera La Fama, koju je snimila zajedno sa The Weeknd-om, donosi baćata ritam, da bi se u pesmi Bulerias opet vratila na flamenko. Mali intermeco u vidu moćne Chicken Teriyaki je tu da nas podseti da se ne opuštamo i da nikad nismo sigurni gde njena muzika može da ode. A onda dolazimo do numere Hentai, senzualne klavirske balade koja nas uvlači u jedan novi aspekt ovog albuma – želju i seksualnost.
Produkcijski gledano, Motomami je sa namerom uređen tako kako jeste. Iako se pred kraj udaljava i od flamenka i od regetona, pretposlednja numera La Combi Versace vraća se tim žanrovima, dok suptilno orbitira oko denshol ritma. I upravo zbog toga predstavlja izuzetan početak kraja ovog albuma. A on se završava pesmom Sakura, u kojoj Rosalia peva o budućnosti, prolaznosti slave, i o tome da je sve ovo samo jedna sitna stvar koja će biti zaboravljena.
Iako se na Motomami prvenstveno gleda kao na njen lični eksperiment i njeno istraživanje različitih dinamika i stilova koji su jedni drugima suprotstavljeni, ne možemo da isključimo da se kroz njega i jasno osećaju njeni muzički uzori poput Kejt Buš, Lorin Hil ili Nina Simon. Uprkos tome što ovaj album jeste doneo jednu novu Rosaliu, njen zaštitni znak i dalje ostaje modernizacija klasike. Motomami ima sve, ali ostaje nepretenciozan i iskren. Takođe, ako bismo morali da izdvojimo i jedan zaštitni znak ovog albuma, to bi bio leptir. Rosalia ovde apsolutno dostiže neke nove vrhove, prelećući teme o svetu kako ga ona vidi. I izuzetno je uzbudljivo da gledamo taj njen let.
Naslovna fotografija: Adela Loconte / Shutterstock Editorial / Profimedia
