Sara Renar – Nježne riječi: Šta sve možeš na Balkanu kad je muzička industrija mrtva

Sara Renar predstavlja svoj novi, peti album,

Šta tražite od svog parčeta muzike kada pustite plej na Spotifaju, Jutjubu, Bandcampu ili piratizovanom fajlu u plejeru na telefonu? Da vas povuče gruv, bas i pop zvuk zbog kog nećete razmišljati o svemu onome što se dešava iza slušalica iz kojih tutnji taj lagodan zvuk, ili želite da svaki ton, svaki sekund stiha promišljate i u njemu tražite povod za raspravu s drugima ili sa samim sobom (a sam sam sebi svedok da su te rasprave najvatrenije)? A nekad se dese albumi koji mogu da budu i jedno i drugo, a ponekad i nešto sasvim treće. Albumi koji su zaista nežne reči za grube godine koje već predugo živimo.

Nežne riječi je peti album hrvatske kantautorke Sare Renar. Jedno zapitano muzičko delo koje gura nekoliko sizifovskih kamenja u razne pravce, ali, bez obzira na temu i njenu težinu, uspešno stiže do vrha. Pored jezika koji se pojavljuje kao tema, kao i života u ovom našem pitoresknom regionu, pa do svih mogućih stručnjaka koji će nam objasniti kako da prevarimo algoritam i dođemo do vrhunca – a to je više pregleda od nekog drugog – deluje kao da će ovo biti samo još jedan „previše pametan za svoje dobro“ album za koji ćemo svi reći: bravo, devojko, a onda otići da slušamo nešto pitomije. Međutim, sve ove teme su muzički i produkciono Renar i njene kolege upakovale u sjajne zvučne zavese, prepune gruva, basa, popa, pa sve do pustinjskog bluza, nečega što bi St. Vincent snimila, ili sve do klavirskih balada.

Dugo nisam slušao album koji sam, sa svakim čulom, upaljene pažnje, čekao svaki novi sekund, novu strofu, novi bridž, svestan da je pred nama nešto posebno.

Naslovna „Nježne riječi“ postavlja teren za igru u kojoj pulsirajući ritam i nabrajanje ometajućih lokalizama („Cela regija je geto u krizi identiteta kojoj se kraj ne nazire“) grade tenziju, da bi refren ipak poželeo te nežnosti koje jezik kao takav donosi. Ritam se nastavlja u sledećoj klupski raskošnoj „Još malo“, koja bi sa još malo remiksa mogla slobodno u set svakog DJ-a koji drži do sebe. Dok mi koji razumemo stihove znamo teret guranja napred kroz sve nedaće modernih problema i vrtenja u krug.

„Darkness Be Gentle With Me“ prvi je dvojezični flert na albumu, u kom Sara pokušava da spoji, odnosno da deluje lokalno, a misli globalno, i da nastavi da ispituje šta je ono što prolazi ovamo, a šta tamo, i šta je danas potrebno za dobru pop pesmu. Ili je večna tama uvek oko nas?

Naredna „Vratite mi buku“ je logičan nastavak pulsirajućeg basa sa stihovima „jezik je tamnica, jezik je jedino sredstvo“, gde umetnik sa ovog prostora ostaje zatvoren dok pleše sam kroz mrak.

Da bi se sve potom prelilo na stranu globalnog u pesmi „Pustinja“ (iliti „Desert“), gde pored recitovanja stihova imamo i simultani prevod. Sama pesma bavi se razlomljenošću vesti iz sveta, informacijama iz umetnosti poput Linčove smrti, ali i prekidima vatre na svim ratnim žarištima. „Desert“ je možda svojom velikom temom, ali i obimom, najvažnija pesma izdanja. Ne nužno najbolja, niti najviše pop, ali svakako pesma koja zahteva pažnju.

Iz pesimističnog gutanja pustinje dolazi pesma sa najviše gruva i najvećim hit-potencijalom zbog same melodije i ritma, iako sama tema – kako kažu u propratnom materijalu – „satirična kritika asimilacije, umetničke nesigurnosti i neplaćenog rada koji se očekuje od savremenih umetnika“ – svakako nije klasični pop sentiment.

Sara Renar, poput pesnikinje ili konceptualne umetnice na bini, razotkriva sve ono što nudi svaki dan na Balkanu dok pokušavaš da se baviš muzikom ili bilo kojom drugom stvari od koje, jednostavno rečeno, „nema ‘leba“. U borbi sa nepostojanjem medija, društvenim mrežama, nezainteresovanom publikom za svaki sadržaj koji nije serviran direktno u njihov telefon, algoritmima koji biraju umesto urednika, skupim kartama za koncerte, nepostojanjem prostora za svirku, ali i generalnim umorom svakog ko pokušava da pliva od devet do pet, da bi mu muzika, kada dođe tih osam sati za razonodu, bila na pretposlednjem mestu, autor, ili u ovom slučaju autorka, ulazi u meč koji deluje kao unapred izgubljena borba. E baš ta izgubljena borba tema je albuma Nežne riječi. I sve te teme, moranja i poraze, Renar koristi kao još jedan instrument za oblikovanje svoje postklaberske, bedroom pop muzike.

Da li time što poziva na nežne riječi ublažava očekivani poraz ili pokazuje zube jačem protivniku sa željom da ga pobedi, to sada ne znamo ni vi, ni ja, ni ona. Na nama je da slušamo i pratimo da li će njegovo visočanstvo algoritam izbaciti ovaj sjajni album na površinu ili će ga zatrpati AI bosa nova obrade trep hitova i pop-rok nostalgija za starim dobrim osamdesetim.