Maturanti, saberite se!

Imam trideset tri godine i manjak kose da to i dokažem. Srednju školu sam, dakle, završio pre više od decenije, ali nisam ovde da bih današnje maturante upoređivao sa svojom generacijom. Do pedesete, kada se javlja taj sindrom, imam još vremena.

Sticajem radnih okolnosti, godinama posmatram okupljanje maturanata oko fontane ispred Doma Sindikata. Prethodnih puta bilo je zaista lepo videti slavlje. Junska sreća lako je razumljiva čak i nama kojima je radost u tridesetim sve teže dostupna. Podseti se čovek vremena koje je ostavio iza sebe, vidi mladost, lepotu i ljude koje život u Srbiji još uvek nije u potpunosti samleo.

Srednjoškolci maturom konačno mogu da skinu lance koje su im nametnuli odrasli i sami odluče šta će i kako će dalje u životu. Ono što mene brine jeste činjenica da ta slavlja ispred spomenika Nikole Pašića postaju sve gora. Kao da su mladi, iz godine u godinu, spremniji da život pretvore u iživljavanje.

Prošlonedeljno okupljanje oko fontane, gotovo čim je počelo, nestalo je na kratko u magli dimnih palica. U toku dana usledili su povraćanje zbog alkohola, tuča, padanje u nesvest, policija, ambulantna kola i zavrtanje vode u fontani. Kao što rekoh, nisam ovde da bih glorifikovao prohujala vremena. Prvog me je prošle godine iznervirala kolumna Mirjane Bobić Mojsilović, koja je mlade posmatrala kao žrtve kojima se olako ispira mozak reklamama. Ne vidim problem u tetovažama (svako ko se iole bavio antropologijom zna da to nije izum internet mreža), niti ravnopravnost polova povezujem sa konceptima modernosti (nije li tu, ako ni o čemu drugom, reč o pravdi?). Odbijam da poverujem i u to da su mladi spremni da tetoše ideju po kojoj „život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć“.

Autori/ke takvih kolumni pišu u stilu: „mi smo uvek bili toliko fini da ne bi prepoznali penis ni da sednemo na jedan“. Ako je iko odgovoran za nastanak mladih koji su glupi kao noć, onda je to generacija Mirjane Bobić Mojsilović, koja je te mlade izrodila i vaspitala, pa na sve načine pokušava da nađe drugog krivca i da se opere od odgovornosti. No, to je već nova tema – vratimo se na feštu.

Kada sam na dan slavlja izašao napolje u popodnevnim časovima, tenzija je među maturanatima opet rasla. Četvoro njih trčali su za momkom koji je bežao da ne dobije batine. Ali, odmah do mene bili su njihovi potpuno drugačiji vršnjaci. Dok su delikventi jurili brojčano nadjačanog nesrećnika, grupa njihovih ogorčenih, treznih i pristojnih drugarica je dovikivala: „Nemojte, nemojte! Šta to radite?!“.

Umereni srednjoškolci poput tih devojaka će verovatno uskoro napustiti Srbiju i otići u epicentar besprizornosti naše poznate kolumnistkinje – na Zapad. Tako (nam) i treba. Vredni i talentovani odlaze tamo gde je, eto, sve vulgarno, ali gde pristojni ljudi od poštenog rada mogu preživeti. Ovde ih, u suprotnom, čeka mučan život pored nimalo pristojnih drugara, koji su oko fontane nosili majice sa natpisom „ne znamo matematiku al’ znamo da se oduzmemo“ i koji će sutra sa kupljenim diplomama sedeti u Skupštini.

Svi znaju da se napiju, što ponekad ne mora biti loše. Kad ćete ako nećete sad, zar ne? Ali, maturanti, pobogu, da li je moguće da vam je učenje bilo toliko naporno da se ponašate kao da dolazite sa robije? Koliko god da je naše obrazovanje u krizi i neprilagođeno pojedincu, samo bi otkriće leka protiv karcinoma opravdalo onoliko divljaštvo. Život je pred vama. Lako je oduzeti se, teško je biti umeren. I znajte da će vam uskoro, ako išta budete hteli da postignete, veliki problem predstavljati upravo to što su u Srbiji odavno svi oduzeti i što više niko ne zna kako da se sabere.