Nobelovcima ne bi trebalo bespogovorno verovati na reč
Francuski virusolog Lik Montanje izazvao je veliku buru poslednjih dana. Naši mediji požurili su da prenesu izjavu u kojoj tvrdi da je oboljenje kovid-19 poteklo iz laboratorije. Korona virus, smatra Montanje, ima određene elemente HIV-a, što dokazuje da se na njemu eksperimentisalo. Aktuelna pandemija je, prema tome, posledica delovanja čoveka.
Montanje je jedan od trojice istraživača koji su otkrili HIV, a Nobelovu nagradu dobio je 2008. godine. Mnogi su zbog toga pomislili da je u pravu. Nijedno ozbiljno istraživanje, međutim, nije u genomu korona virusa prepoznalo nešto čudno i pronašlo trag koji bi ukazivao da je nastao veštačkim putem, ali su sva ta istraživanja ignorisana zbog senzacionalizma. Dok u drugim slučajevima postoji novinarska težnja da se pronađu bar tri nezavisna izvora, pojedinim autoritetima mediji pristupaju kao neprikosnovenim čuvarima istine. Zaboravili smo da su laureati nagrada obični ljudi i da tvrdnja bez pokrića ne bi smela da se pretvori u ekskluzivnu vest.
Dobitnici Nobelove nagrade više puta su demonstrirali tendenciju zagovaranja potpunih besmislica u godinama posle priznanja. Do sada je oko 30 istaknutih naučnika podleglo ovom fenomenu, koji je postao poznat kao Nobelova bolest. Hemičar Lajnus Poling je, na primer, živeo u pogrešnom uverenju da velike količine vitamina C leče karcinom. Fizičar Brajan Džozefson postao je pobornik paranormalnih fenomena i teze da voda može da pamti. Biohemičar Keri Mulis otišao je toliko daleko da je negirao postojanje AIDS-a i tvrdio da je imao kontakt sa vanzemaljskim bićem.
Moglo bi se naširoko diskutovati o razlozima zbog kojih obrazovani i stručni ljudi završe na stranputici. Koreni problema verovatno se kriju u preteranom samopouzdanju, zanemarivanju podataka koji određenoj tezi ne idu u prilog, ili čak u nemogućnosti istraživača da uvide kako nije svaka ideja genijalna poput one za koju su nagrađeni. Sve navedeno primetno je u nastupima Lika Montanjea, dugogodišnjeg izazivača kontroverzi u javnosti.
Montanje je dospeo na listu ljudi sa Nobelovom bolešću zahvaljujući izjavama da se HIV može pobediti adekvatnom ishranom. Pored toga, pristalica je homeopatije, protivnik vakcinacije i veruje da DNK može da se teleportuje u vodi. Njegovo ubeđenje o koronavirusu potkrepljeno je jednako nesrećnim primerom.
Komentarišući epidemiju, Montanje se oslonio na istraživanje indijskih naučnika koje je diskreditovano u januaru. U njemu se zagovara teza da su pojedine nukleotidne insercije u korona virusu slične insercijama koje se mogu pronaći kod HIV-a, što je poslužilo za podupiranje tvrdnje da je virus veštački stvoren. Rezultati su, međutim, objavljeni na sajtu bioRxiv (gde se još uvek mogu pročitati), koji omogućava postavljanje manuskripta pre nego što on prođe stručnu recenziju i pronađe izdavača.
Tri insercije, koje autori smatraju problematičnim, uopšte ne vode poreklo od HIV-a i mogu se pronaći kod mnogih biljaka i životinja. „Rad je nabrojao samo sedam do 12 nukleotidnih insercija, dok ih HIV ima na stotine“, napisala je Jang Ence, naučnica iz Škole osnovnih medicinskih nauka Univerziteta u Pekingu. Ona je dodala da statističke analize rada krše osnovne norme i da navodno sumnjive delove virusa SARS-CoV-2 imaju i korona virusi poznati odranije.
Teorijsko pristupanje genomu zaista mora biti mnogo pažljivije da bi se došlo do pouzdanog zaključka. Na primer, ljudi sa šimpanzama dele oko 98% genetskog materijala, što je prirodna pojava. Ova ogromna sličnost mogla bi u očima površnog posmatrača predstavljati dokaz da je u prošlosti sproveden nekakav eksperiment. „Ako uzmemo reč iz knjige i ona zaliči na neku drugu reč, možemo li reći da je prva kopirana iz druge? To je apsurdno“, rekao je Etjen Simon-Lorije, istraživač sa Pasterovog instituta u Parizu.
Virus se nalazi gotovo svuda u svetu, njegov genom je lako dostupan i u potpunosti je sekvenciran. Studije su potvrdile da je prešao sa životinje na čoveka, što je učinila i Svetska zdravstvena organizacija. Priče o kreiranju u laboratoriji zato igraju mnogo veću ulogu u politici, tabloidima i opskurnom javnom mnjenju nego u naučnoj zajednici. Simptomi Nobelove bolesti postali su primetni u celokupnom društvu. Oprez je, za sada, jedini ali i dovoljan lek. Nažalost, često ga nema u ponudi.
Naslovna fotografija: rossaprimavera.ru, history.com
