Smrt beogradskih splavova opisana i u Gardijanu: “Žurka je gotova, Beograd na vodi jede sve pred sobom”

Splavovi su postali su sinonim za hedonističku scenu noćnih klubova u glavnom gradu Srbije, a sada ih raščišćavaju kako bi napravili mesta za luksuzne stanove, barove i prodavnice – tako Guardian započinje tekst o promenama koje su zadesile nadaleko čuven noćni život Beograda.

Počinje sa sudbinom splava u svojoj poslednjoj inkarnaciji poznatom kao Zappa Barka, koji je već 20 godina bio usidren kao prvi uz Brankov most. Ali u junu 2024. snabdevanje električnom energijom je iznenada prekinuto, a barža je odvučena na novu destinaciju daleko od centra grada, piše Guardian i uplovljava u širu priču o beogradskim splavovima.

Još šezdesetih su splavovi krenuli da niču na Dunavu i Savi, podseća, a tada su ih Beograđani koristili kao letnja odmarališta na obali, gde su mogli da se okupe sa prijateljima i rashlade u reci. Porodice su kupovale vezove na 99 godina. Ali otprilike u vreme kada se Jugoslavija raspala, ranih 1990-ih, splavovi su počeli da znače nešto drugo – „velike splavove pretvorili su u ad hoc barove i klubove, hraneći se mračnom i nervoznom energijom Beograda“.

The Police na Crnom Panteru

Splavovi su postali mesto noćnog provoda, neki su bili rezervisani za tehno, drugi su replicirali poznate gradske kafane. Beograd je i u narednim decenijama ponosno isticao svoju reputaciju evropske prestonice noćnog života, a zaradio ju je upravo zahvaljujući splavovima koji su za strance bili svojevrsna atrakcija.

„Najlegendarniji splav bio je Crni Panter, koji je privukao svetsku pažnju 2008. godine kada je bend The Police, posle koncerta u Beogradskoj areni, svratio da ga pogleda. Požar je kasnije te godine uništio Crnog pantera. Uzrok je bio nepoznat, ali ljudi koji su živeli u blizini reke počeli su da se žale da su splavovi izmicali kontroli: bili su neregulisani, zakoni o licenciranju su bili slabi, zabave su bile divlje i ponekad nasilne. Mnogi ljudi više nisu mogli da vide reku i stalna buka ih je držala budnima. Grupe za zaštitu životne sredine žalile su se na štetu koju je rekama prouzrokovalo loše upravljanje otpadom“, piše Guardian.

Na „groblje splavova“ bez upozorenja

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić doneo je mere za uklanjanje splavova i deo ovih „klubova na vodi“ je ove godine premešten na novu, doduše privremenu lokaciju, između Mosta na Adi i Gazele. Zappa Barka je jedan od njih.

DJ Marko Milić rekao je da je posećenost ovog leta bila dobra, jer su Beograđani hrlili da podrže svoje omiljene splavove uprkos promeni lokacije, ali da sada tek retki zalaze jer je predaleko od centra. Vikendima su se na njegovim nastupima ljudi okupljali u stotinama, a sad je, u toploj oktobarskoj subotnjoj noći, vrteo bitove za samo petoro ljudi.

A Zappa je u tome, ispostavlja se, još imao sreće – zaključuju autori Guardiana. „Mnogi drugi manji, nezavisni splavovi, kao što je kultni 20/44, odvučeni su 20 km uzvodno do neke vrste groblja splavova gde su ostavljeni da trunu ili budu opljačkani. Vlasnici nisu dobili ni ozbiljnije upozorenje. Gradsko veće im je jednostavno prekinulo snabdevanje strujom i vodom pre nego što se spustilo do njih sa vučnim čamcem“, navode i ukazuju na stavove Beograđana o ovom pitanju.

„Brisanje društvene scene jedne generacije“

Beograd je podeljen oko čišćenja parti splavova. Milica Jovanović je među brojnim Beograđanima koje je pogodio gubitak kluba 20/44. „To je bila moja crkva i to se ne može zameniti“, rekla je i dodala da je uklanjanjem splavova „izbrisana cela društvena scena jedne generacije“.

Neki su opušteniji. Vlasnik Brodića, Bane Susić, rekao je da bi mu odgovarao mirniji život ako ga presele dalje niz reku. „Već smo ovde imali najbolje dane. Sada obala izgleda čistije, više kao moderan grad koji funkcioniše, a da sve ove strukture ne guše reku“.

A ima i onih koji su u početku podržavali mere, ali sada žale.

Maja Đurić je priželjkivala regulaciju iz ekoloških razloga, ali je shvatila da se organska društvena funkcija koju obavljaju mnogi splavovi zamenjuje sterilnom, blistavom obalom reke, koja služi uglavnom eliti. „Ono čemu svedočimo je komercijalizacija sa vrlo malo transparentnosti i još manje konsultacija sa zajednicom“, kaže Đurić.

Beograd na vodi jede sve

Kao primer se nameće „ogroman i kontroverzan Beograd na vodi“.

„Čitavi delovi starog Beograda su očišćeni da bi se otvorio prostor za izgradnju luksuznih stanova, otmenih barova i prodavnica. Meštani su proterani iz svojih domova, a širom grada održani su masovni protesti. Ali mali broj protesta izbija za splavove jer se odvijaju na suptilniji, postepeni način. Ipak, to je deo šireg trenda da Beograd gubi svoje andergraund barove i nezavisne prostore zbog brzog razvoja. Ova promena gura ljude nazad na privatne, domaće splavove“, navodi Guardian.

Jedan zagovornik načina života na privatnom splavu je Nikola Tošić, čija porodica već 40 godina poseduje prelep drveni splav na mirnoj strani Ade Ciganlije. Za Tošića, splavovi su rezervisani za prijatelje i porodicu i nemaju „nikakve veze sa parti brodovima koji su se pojavili devedesetih. Jednostavno dolazimo sa prijateljima da roštiljamo, plivamo, da se opustimo posle posla. Komšije pomažu jedni drugima, svi smo iz različitih sredina, ali svi imamo splavove. Ovo je život na splavovima“, rekao je on.