Balaševićev “Boža Pub” nije izmišljen lik, zaista je postojao: Evo ko je zapravo bio kockarska legenda iz pesme

“Ovo je priča koju vrlo rado pričam, to je priča o Boži zvanom Pub…”, tim rečima počinje dobro poznata Balaševićeva pesma o čoveku koji je s kartama radio čuda i kojem nije bilo ravnog u kartaškim krugovima.

Svi dobro znamo ko je Balaševićev Boža zvani Pub, ali da li ste znali da je taj čovek zaista postojao? Da, Boža Pub je rođen u Lici, u selu Tuževići nedaleko od Gospića 1895. godine, a preminuo je 1975. Pravim imenom Petar Božanić, istakao se u jednoj bici, pa je zbog toga dobio devet jutara zemlje u Bačkoj i sa 20 prijatelja i saboraca osnovao Novo Selo.

Boža Pub, kako su ga zvali, opisan je kao kockar, boem, kavaljer i čovek koji je uvek bio na strani slabijeg – osim za kartaškim stolom. Bio je velikodušan i široke ruke. Govorio je da ne možeš dobiti ako nešto ne daš. Zbog karata je putovao širom bivše Jugoslavije i, baš kao što pesma kaže, o njegovim partijama se dugo pričalo i nakon što bi se završile.

Boža Pub je bio poznat po svojoj kartaškoj veštini.

Toliko je bio posvećen kartanju da nije želeo da ustane od stola, pa je plaćao po 500 dinara onome ko bi otišao do njegove kuće da nahrani stoku. Tih 500 dinara tada je bilo dovoljno da se kupi najbolji konj. Još više je nagrađivao one koji su ga čuvali od prevare, koju je prezirao.

Jednom je, tako, iza leđa imao ogledalo pa su svi mogli da vide koje karte ima. Kada su ga na to upozorili, rekao je: „Razbij, evo para!“ – i čoveku koji je razbio ogledalo dao četiri hiljade dinara, a kada mu je ovaj rekao da je to previše, dodao još dve hiljade.

Boža Pub nije voleo varanje na kartama.

Nije voleo „pubove“, odnosno policiju, kako su je tada kolokvijalno zvali, pa je verovatno po tome i dobio nadimak. Nije ih podnosio jer bi mu oduzimali novac zarađen od kocke, pa je bogato nagrađivao i one koji su ga na njih upozoravali. Početkom Drugog svetskog rata Petar i njegova porodica su zarobljeni i odvedeni u logor u Mađarskoj, gde je proveo četiri godine, ali ni tamo nije prestao da kartа.

„Mađarski vojnici su brzo saznali da govori njihov jezik i igra karte. Ubrzo su se toliko navukli na partije da niko nije smeo da prekine njihovu igru. Na početku je namerno gubio, a kada su zagrizli, iako je bio njihov zatvorenik, morali su da mu daju sve što su imali. Kartao je i u pare i u hranu. Time je pomagao porodici i zemljacima da im logoraški dani budu lakši“, rekla je za srpske medije nedavno Petrova unuka Slavka Krivokapić.

Nakon rata se ugasilo Novo Selo koje je pomogao da osnuje, pa se Petar sa porodicom preselio u Feketić.

„Pričaju da je tu kuću jednom prilikom izgubio na kartama. To je bio izuzetak, ali već sutradan je baka Marta sela za isti sto, odigrala partiju i vratila kuću. Ona mu je bila glavni oslonac i, za veliko čudo, nije mu ništa branila. Kako je ušao u pesmu i kako je Balašević saznao za priču o dedi, ne znam, ali te priče o njemu su kružile svuda“, kaže Slavka za „Novosti“.

Boža Pub je živeo boemski i obožavao karte.

„Voleo je da uživa u životu. Deo te slasti, ali i tadašnjih običaja, bile su partije ajnca subotom među trgovcima. Voleo je da izaziva kolo sreće i pobeđuje ga. Bio je vatra od čoveka, ali kad sedne za sto, bio je mrtav hladan. Nikada mu nije zadrhtala ruka, čak ni kada je na jednu kartu zalagao kuću, niti kada je na drugu uzimao tuđu. Zato ga niko nije mogao pročitati“, kaže Slavka i dodaje:

„Znao je da sve što karta uzme, karta i vrati. Često je donosio toliko novca da je onome koji ga je slagao dosezao do brade. Ni tada nije stajao, već je nastavljao da rizikuje. Zato ga pamte kao nekoga ko nije kartao da bi se obogatio, već da bi uživao u toj veštini. Nije podnosio piće. Voleo je muzičare, a imao je takav glas da bi, kada zapeva, ugasio fitilj na sveći. Perfektno je govorio mađarski, ruski i nemački. Porodica nikada nije trpela zbog toga“, otkriva Slavka.

Boža Pub je znao da ono što karta uzme, to karta i vrati.

Balašević u pesmi govori o tome da se Boži Pubu izgubio svaki trag:

„Gospodo draga, on je nestao bez traga i to celoj priči daje čudan ton. Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli jednog tipa što je bio isti on. Možda ga odvela karta čak u Prag ili Beč. Već dugo niko o njemu nije čuo ni reč. Dal se još drži na svetu il je predao meč pa s anđelima na vrh neba igra raub, preferans i ajnc?”, pitao se Balašević.

Ipak, Boža Pub nije završio ni u Pragu, ni u Beču, već na seoskom groblju u Feketiću. Istina je da verovatno s anđelima na vrh neba igra “raub preferans i ajnc”, kao i to da danas “više nema takvih kao što je bio Boža zvani Pub”.