Mitološka bića: Grifon

Grifon je prastaro mitološko biće, prisutno u skoro svim evro-azijskim civilizacijama, i to od njihovih početaka, pa sve do modernih vremena. Na ovome može da zahvali svom neobičnom, ali privlačnom izgledu.

U najranijim mitovima grifon je bio moćni demon u službi bogova, zatim je poprimio zaštitnički karakter, pre svega htonski – kao čuvar grobova, da bi na kraju postao simbol moći, snage i mudrosti. Za sve to vreme grifon je bio i ostao nepokolebljiv i nepodmitljiv čuvar riznica, naročito zlata. Vremenom je postao jedan od najčešćih heraldičkih simbola, a u savremenom periodu takođe jedan od najčešćih simbola u korporativnoj i individualnoj upotrebi.

O imenu i poreklu grifona

Značenje njegovog imena nije pouzdano utvrđeno. Najbliža etimologija je starogrčka, od reči γρυπός (gripos), u značenju: „zakrivljen” ili „kukast”, što bi moglo da se odnosi na njegovu glavu orla, preciznije – na njegov kljun. Moguće je i poreklo iz akadskog jezika, od reči karūbu, u značenju „namignuto”, a što bi takođe moglo da se odnosi na njegovu glavu orla, tačnije na njegov pogled sa poluzatvorenim, izoštrenim zenicama.

Takođe se uzima u obzir i starohebrejska reč kerúv, u značenju „heruvim”, pre svega zbog obostranog sinkretističkog izgleda, ali smatramo da ovu hipotezu treba zanemariti, jer ogromna je razlika između smisla postojanja grifona i heruvima.

Što se grifonovog porekla tiče, tu jedino možemo da napravimo impozantnu istorijsku šetnju! Možemo da započnemo od Skitije i Hiperboreje, pa da se spustimo u Indiju, i put nastavimo preko Vavilona, Asirije, Hetitije, Akada, Irana, Fenikije, Sirije, Anadolije, da pređemo u Egipat (preko Etiopije), pa onda u Judeju, zatim da preplovimo na Krit, a odatle konačno u Grčku (preko Sparte).

Svuda možemo da se zaustavljamo, i svuda će nam reći da je grifon – njihov. Mi ćemo se zahvaliti na gostoprimstvu, i na divnim pričama o grifonu, a kući ćemo se vratiti sa mitološkom glavoboljom (i sa osećajem krivice što nismo posetili i Rimsko carstvo), ali neprocenjivo obogaćeni novim saznanjima. Toliko o poreklu grifona!

O izgledu i karakteru grifona u nekim mitologijama

Grčka mitologija

Najranije predstave grifona iz oblasti grčkog komonvelta potiču sa Krita, pripadaju minojskoj umetnosti – sa fresaka iz Knososa, iz perioda oko 1.500-te godine pre nove ere.

Grifon kao kompozitna ptica-sisar biće naročito popularan u arhaičnom, a posebno u klasičnom periodu grčke umetnosti, pre svega na vaznom slikarstvu, naročito u VI i V veku pre n. e.

Ovako je grifona opisao Herodot u prvoj polovini V veka pre nove ere: telo lava, a glava, krila i kandže orla, što je i najjednostavniji opis grifona. Iz očiju mu seva vatra, a perje mu je na leđima crno, na grudima crveno, na vratu plavo, a na krilima belo. Čuva zlato u zemlji koja leži između Arimaspa i Hiperborejaca, i na ovom zadatku često se bori sa Arimaspima, Hiperborejcima i Amazonkama, ali i sa raznim opasnim zverima. Kada nije dovoljan jedan grifon, grčka literarna mitologija koristi množinu: γρύπες (gripes) – grifoni. Zaštitnik grifona je Apolon, ali takođe i Artemida i Dionis. Kao čuvar i simbol božanske snage i stalne budnosti, često je prikazivan na novcu, štitovima i sarkofazima. Nesumnjivo je bio neizostavni motiv zidnog slikarstva, ali pošto ono nije očuvano, uvek je ostao omiljen motiv vaznog slikarstva.

Sfinga je posebna i komplikovana priča, a i u zavisnosti od pojedinačnih mitologija, pa ćemo je elementarno skratiti. U starom Egiptu imala je telo lava i glavu žene. Najpoznatija, i najstarija je takozvana Velika Sfinga, ona iz Gize. Potiče iz vremena faraona Kefrena (vladao: oko 2.570-oko 2.544. godine pre n.e), i najverovatnije ima individualne crte lica ovog vladara.

U grčkoj mitologiji Sfinga ima telo lava, glavu i grudi devojke, i ptičja krila. Osnovna karakterna crta joj je – zagonetnost! Boravila je na planini Fikion, u blizini Tebe, i Tebancima koji su tuda prolazili postavljala je jedno te isto pitanje: „Koje biće ujutro ide na četiri, u podne na dve, a predveče na tri noge, a najslabije je kada ide na četiri?” Pošto nijedan Tebanac nije znao odgovor na to pitanje, Sfinga bi ga proždrala. Jedino ga je znao Edip, i ovako joj je odgovorio: „Čovek! U zoru svog života hoda na četiri, u podne na dve, a u sumrak, kao starac sa štapom, na tri noge.” Sfinga se, očajna zbog tačnog odgovora, bacila u ponor, a Edip je postao kralj Tebe, oženivši se Jokastom, udovicom prethodnog kralja Laja. Sfinga je veoma loše prošla, ali ni Edipova sudbina nije bila naročito dobra, o čemu pak govori mit o Edipu…

Još neke mitologije

U starom Egiptu pojavu grifona na upotrebnim predmetima moguće je pratiti već od 3.300-3.100. godine pre n. e, naročito na takozvanim „kozmetičkim paletama”, ali je njegovo prisustvo mnogo učestalije na grobnim freskama. Egipatska mitologija obiluje bićima koja su kombinacija različitih životinja, ptica, i ljudskih oblika, pa samo dobri poznavaoci jasno mogu razlučiti grifona.

Sumerska i akadska mitologija često je grifona predstavljala kao: pola čovek-pola ptica. U iranskoj mitologiji grifon je nazivan shirdal, u značenju „lav-orao“, i njegovo tamošnje prisustvo u umetnosti moguće je pratiti od III milenijuma pre n. e. Na Levantu, posebno u Siriji i Anadoliji, grifon se pojavljuje u različitim kombinacijama glave neke ptice-grabljivica i sa telom nekog krupnog životinjskog sisara, naročito učestalo između 1.950. i 1.550. godine pre n. e. U asirskoj umetnosti grifon se često predstavlja sa telom bika ili lava, orlovim krilima i ljudskom glavom. Poznat je kao lamasu.

Stiče se utisak da u antičkom Rimu grifon nije bio naročito često predstavljan, ali to je najverovatnije zbog toga što je njegovih predstava malo očuvano, naročito likovnih. Medjutim, one pronađene u Pompeji svakako su reprezentativne.

U srednjovekovnoj umetnosti grifon je naročito često predstavljan u arhitektonskoj plastici, na pročeljima gotskih katedrala, sa osnovnom namerom da mu uloga bude apotropeična – zaštitna.

Takođe je, pored jednoroga, bio vrlo omiljen motiv tapiserijske umetnosti.

Heraldika

Grifon je jedan od najčešćih heraldičkih motiva, od srednjeg veka do naših dana, i to počevši od vladalačke i plemićke, preko državne, pa sve do porodične i personalne. Simbolizuje moć, snagu, vlast, bistrinu uma, ali je i autoritativni čuvar onog (ili onih) na čijem je grbu predstavljen.

Grifon u savremenoj upotrebi

Bezbrojna je i krajnje raznolika upotreba grifonovog imena i lika u savremenom svetu. Vojne formacije i vojna industrija skoro svih zemalja na svetu moraju imati bar jednog ili više grifona. Isto se odnosi i na avio i automobilske industrije, i, uopšte, na više ili manje sve industrije, u koje posebno spada filmska. Javne i korporativne organizacije utrkuju se u korišćenju grifona, a i mnoge sportske i obrazovne institucije širom sveta diče se amblemom grifona. Šta više, i nekim je životinjskim, naročito ptičjim vrstama, pridodat naziv „grifon”. Jedan od poznatijih je pas – briselski grifon.

Rezime

Sumirajući sve literarne opise i likovne predstave grifona, možemo zaključiti da je on biće protivrečne suštine. Možda je to zato što je zamišljan kao objedinitelj Neba i Zemlje, Dobra i Zla. Zato uglavnom ima telo lava i glavu orla. Ponekad, i primarno, uloga mu je bila zaštitnička i pokroviteljska (kao branilac riznica i mrtvih), ali ponekad je umeo da bude i zlobno, nezaustavljivo biće.

Naslovna slika: www.nickscrusade.org i www.discardingimages.tumblr.com